U zaljubljenostičesto osoba gubi svoju autentičnost. Potreba da se bude isti sa objektom ljubavi čest je motiv u opisima romantične ljubavi. Blizanačko vezivanje je neretko prisutno kod tinejdžerske romantične zaljubljenosti kada predstavlja vredan način samospoznaje. Međutim, otkriće da drugi nije „baš kao ja” može biti ozbiljna pretnja odnosu i doživljaju jedinstva.

Da li je ljubav dovoljna za sreću: zaljubljenost, brak, razvod i usamljenost pod lupom psihoterapeuta

Uobičajena greška koja se događa pri nastajanju ovakvih odnosa jeste da se obostrano naglašavaju i podržavaju isključivo one osobine i ona ponašanja koja su zajednička. Sa ushićenjem se ističe: „I ja isto!”, dok se: „Pa, ja baš ne mislim tako” ili „Moj ukus je sasvim drugačiji” ne izgovara. Prećutno je pravilo da različitost nije dozvoljena kod srodnih duša, jer narušava doživljaj sklada. U takvom skladu nema konflikta, jer (barem na neko vreme, prividno) nema ni razlika. Nakon određenog vremena, kada ovakav oblik jedinstva oslabi, jer u realnosti postoje dve osobe koje, naravno, nisu i ne treba da budu identične, iskrsava „tamna strana” ovog oblika vezanosti, koja se često manifestuje kroz ljutnju zbog različitosti.

Jednom kada počnu da se uočavaju i istraživaju različitosti ili odnos počne da se raspada, razlike se doživljavaju kao velika pretnja, pa osoba ili napušta odnos ili pokušava da natera partnera da bude isti. Logično je (mada ne i nužno) da se odnos u početku gradi na zajedničkim uporišnim tačkama, na sličnim interesima i sličnim životnim uverenjima. Za jednog tinejdžera je možda presudan sličan muzički ukus, a za jednog odraslog čoveka su možda od ključne važnosti slični etički pogledi. Osećaj kompatibilnosti se može zasnivati koliko na razlikama toliko i na sličnostima, jer kada se taj sloj potroši, ostaje praznina.

Nedostatak usklađivanja odražava se u partnerskim odnosima kao nesposobnost osobe da se uskladi sa emocijama i afektima partnera. Ona očekuje da se „drugi štimuju prema njoj”, da reflektuju njena stanja i potrebe. Javlja se neosetljivost na stanja drugih i nedostatak potrebe za usklađivanjem svojih ritmova sa ritmovima partnera. Jedan klijent opisuje kako smanjuje vreme koje provodi sa partnerkom u koju je zaljubljen jer ga odnos sa njom „iscrpljuje”. Neke od žalbi opisuje na sledeći način: „Kada sam sit, dobijam sendvič, a kada sam premoren, i najradije bih se odmarao kod kuće pored televizora, maše mi ispred nosa, ushićeno, kartama koje je nabavila za večerašnji koncert”.

Pročitajte jošLjubav u zrelim godinama: psiholog otkriva sve tajne zaljubljivanja posle 40. godine životaŠta je porodična kriza: psiholog otkriva kako da rešimo probleme u porodiciKoja je najsrećnija, a koja najrizičnija godina braka: naučnici otkrivaju tajnu ljubavi

Ljubav u zrelim godinama: psiholog otkriva sve tajne zaljubljivanja posle 40. godine života

Frustracijaovih potreba dovodi do osećaja unutrašnje neusklađenosti, „raštimovanosti” i nesposobnosti usklađivanja sa drugima. Reakcije na frustraciju potrebe za usklađenošću mogu biti dvojake: povlačenje iz kontakta čim se oseti neusklađenost ili neosetljivost na stanja i raspoloženja druge osobe i nasilni pokušaji da se drugi naštimuje po sebi.

Jedan od načina na koji ljudi sa nesposobnošću štimovanja pokušavaju da prevaziđu ove neusklađenosti je i „učenje pravila”, pokušaj usklađivanja prema „pravilima komunikacije”. Nedostatak spontane osetljivosti i sposobnosti usklađivanja nadoknađuje se učenjem komunikacionih veština, znakova i pravila. Iako nespretni, ovi pokušaji mogu doprineti razvoju sposobnosti uštimavanja. Mnogi poremećaji komunikacije i nespretnosti u komunikaciji izviru iz nezadovoljenosti ove selfobjektne potrebe. Nekim ljudima je potrebno „nacrtati” kako da prepoznaju stanja drugoga i da se usklade sa njima, jer nisu u stanju da adekvatno „čitaju znake” koje drugi šalju o svojim stanjima, ili ih nije ni briga za te znake jer hoće da se drugi naštimuju prema njima.

O zrelojljubavi se može govoriti tek kad razmišljanje o objektu dostigne toliki stepen da je vlastito zadovoljenje nemogućno ako se i objekat ne zadovolji.

Bergman je naglasio razliku između zaljubljivanja i ostajanja u ljubavi. Zaljubljivanje evocira ono detinje u nama, dok ljubav zahteva zrelost. Pek je definiše na sledeći način: „Ljubav je volja da se proširimo da bismo potpomogli sopstveni i tuđi duhovni razvoj i sazrevanje.”

Izvor: Sensa