Šta bi trebalo da uradi žena kada u 33. godini shvati da ne želi konvencionalan život, da nakon šest godina braka želi razvod i da ne želi da postane majka? Kako priznati sebi da želi korenitu promenu kojom će iz sigurne životne kolotečine krenuti na put na kom nema putokaza, koji nije ucrtan ni na jednoj karti? Tada je, čini se, najbolje kupiti avionsku kartu, krenuti na put oko sveta i bolje upoznati svoje telo, um i dušu. Tako bi ukratko mogla da bude prepričana fabula biografske knjige Jedi, moli, voli američke novinarke i književnice Elizabeth Gilbert. No, krenimo redom.

Tri puta ja

Kad je nakon mukotrpne brakorazvodne parnice odlučila da uradi nešto za sebe, prva želja bila joj je da nauči italijanski jezik. Nije imala poseban razlog osim što joj je taj jezik bio toliko privlačan da bi u trenucima depresije uzimala italijanski rečnik i naglas iz njega čitala reči koje bi je nagnale na smeh i dobro raspoloženje. Sledeće što je gotovo pojednako privlačilo bila je duhovna disciplina koju je počela da praktikuje uz pomoć indijske učiteljice na čije je časove redovno odlazila ne bi li naučila da meditira.

Tih prvih meseci samačkog života novinarski zadatak odveo ju je i na Bali, a predviđeni grupni program doveo ju je u posetu starom indonežanskom vraču. Na pitanje kako pronaći ravnotežu između zemaljskih užitaka i duhovnosti, umesto rečima odgovorio joj je svojim crtežom. Na njemu je androgeni lik s četiri noge čvrsto stajao na zemlji, glava mu je bila bujno zelenilo i svet je gledao nasmešenim srcem. Pritom joj je prorekao da će se ga uskoro ponovno posetiti i ostati duže.
Racionalnoj Amerikanki, uz to i sumnjičavoj njujorškoj novinarki, to se odmah učinilo pomalo smešnim, ali ipak... Italija, Indija, Indonezija – tri početna slova I (na engleskom „ja“) učinila su joj se kao dobar znak na putu samospoznaje.

U Italiji je želela da istraži umeće uživanja, u Indiji umeće duhovnosti, a u Indoneziji umeće uravnoteženja uživanja i duhovnosti. „Zapravo nisam želela podrobno da istražim te zemlje; to je već učinjeno. Više sam želela da podrobno istražim jedan vid same sebe u okruženju svake pojedine zemlje. I znala sam da želim da pišem o tome “, objasnila je svoju odluku da godinu provede na putu.

Crvena, debela, lepa

I zaista, čim je završena brakorazvodna parnica nakon koje je suprugu ostavila svu zajedničku imovinu, već je imala iznajmljeni atelje u centru Rima, nedaleko od Španskih stepenica. Osim učenja italijanskog, jedini zadatak koji je sebi zadala bio je putovati Italijom i uživati u hrani. Zbog čistog hedonizma, umesto muzeja, mahnito je posećivala restorane, picerije, poslastičarnice, ulične prodavce sendviča i peciva. U Rimu je otkrila gelato di San Crispino – i u jednom danu isprobala kombinaciju meda i lešnika, grejpfruta i dinje kao i cimeta i đumbira.

Zahvaljujući novim prijateljima probala je sve što joj se nudilo, a bilo je tu različitih delikatesa – od tartufa i carpaccia s penom od lešnika, ukiseljenih lampascionea, lukovica divljeg zumbula do jagnjećih creva i goveđih jezika. U Napulju je odjednom pojela čak dve pizze s mozzarelom i bosiljkom, a kad je čula da u gradu u kom je i nastalo to planetarno popularno jelo služe čak i čokoladnu pizzu – nije mogla da joj odoli.

Kuda god bi krenula, jedina svrha njenih putovanja po Italiji bila je da isproba što više autohtonih delikatesa, pa tako u Firenzi jedino uspeva da vidi poznatu crkvu Duomo, ali zato žuri u obližnji toskanski gradić Lucca, poznat po mesarama, sušenim kobasicama i šunkama. Puccinijevu kuću, umesto iznutra, gledala je samo spolja jer je radije sedela u obližnjem restoranu za koji je čula da služe najbolja jela s pečurkama.

Bolonja je osvojila „divnim građevinama sa fasadama od opeke i čuvenog bogatstva“, zbog čega su je prozvali „Crvena, debela i lepa“. Elizabeth Gilbert je neko vreme bila uverena da će se upravo tako zvati i njena knjiga. A tu je, kako kaže, i „najukusniji preliv na svetu – čuveni bolognese, koji se prezrivo smeje svakoj drugoj zamisli ragua“. U novembru je posetila i Veneciju koja joj se, umotana u jesenje magle, učinila „najdepresivnijim mestom na svetu, gradom koji je lepo posetiti, ali u kom sigurno nije lepo živeti“.

Poslednju nedelju u Italiji provela je obilazeći Siciliju. U Taormini joj služe zeca s majčinom dušicom, a u Sirakuzi konobar joj donosi oblake ricotte posute pistaćima, komadiće hleba umočene u aromatična ulja, male tanjiriće mesnih narezaka i maslina i salatu od ohlađenih narandži s prelivom od sirovog luka i peršuna. Na ostrvu na kome caruje mafija jedino što je, po njenom mišljenju, tamošnjim stanovnicima pomoglo da zadrže dostojanstvo je zamisao da uživanje može biti sidro čovečnosti.

Potpuno prepuštanje zemaljskim užicima nagnalo ju je da prizna samoj sebi: „Nisam uspela da vežbam jogu otkako sam došla u Rim. Godinama sam dosledno i ozbiljno vežbala i čak sam sa sobom ponela svoju prostirku za vežbanje, zajedno s najboljim namerama. Ali, ovde se to jednostavno ne događa. Pa kad bih mogla da vežbam jogu? Pre munjevitog italijanskog doručka sastavljenog od čokoladnih kolača i velikog cappuccina? Ili posle? Rimska kultura jednostavno nije u skladu s kulturom joge, barem po mom mišljenju. Štaviše, zaključila sam da Rim i joga nemaju ništa zajedničko. Osim što podsećaju na reč toga“, napisala je. Posle četiri meseca koliko je u njoj provela, Elisabeth Gilbert napustila je Italiju teža 10 kilograma.PageBreak

Indija

Iz raskalašne Italije, sa bogate trpeze, punog stomaka, ali prazne duše, sletela je u Mumbaj u ranu zoru, dva dana uoči Nove godine. Ašram u kome je nameravala da provede sledeća četiri meseca, skoro je nemoguće pronaći ako vas na njega nije uputio vaš duhovni učitelj. Od Mumbaja udaljen je četiri sata vožnje taksijem, u ruralnoj rečnoj dolini, nedaleko od seoceta u kom je jedina javna rasveta sijalica od 60 vati koja u centru sela visi na žici sa stabla.

„Unutar ašrama je jedna trpezarija uređena u stilu kafeterije. Tamo je i bogata biblioteka duhovih spisa svih svetskih verskih učenja. Nekoliko hramova služi za različite vrste okupljanja. Dve ‘pećine’ za meditaciju – mračni tihi podrumi opremljeni udobnim jastučićima – otvorene su danonoćno i služe isključivo za meditaciju. U pokrivenom spoljašnjem paviljonu ujutro se održavaju časovi joge, a svojevrstan park oivičen je ovalnom stazom, kojom učenici mogu da trče. Ja spavam u betonskoj spavaonici“, opisala je Elizabeth Gilbert.

Ribanje podova

Život u ašramu zaista je asketski, da bi učenici izdržali, potrebna je velika psihička i fizička snaga. Zato u ašram ne može svako, naročito ne oni koji beže od problema koje su sami stvorili, poput dugova, zavisnosti od alkohola, droge i slično. Najpre je potrebna preporuka, kao i potpuno mentalno i fizičko zdravlje. U to doba godine kiše ponekad liju nedeljama, a temperatura se i pre doručka popne na 38 Celzijusovih stepeni u hladu. Polaznici ustaju svako jutro u tri sata, a dan se završava u devet uveče. U međuvremenu, svako ima svoje zadatke, a Elizabeth je dodeljeno ribanje podova u hramu. Veći deo vremena provodi se u tihoj meditaciji i kontemplaciji, uz vrlo malo razonode i predaha. Jer cilj boravka u ašramu je samo jedan – da polaznici otkriju ko su zaista. Sve to čine zajedno sa još stotinak ljudi koji su došli iz svih krajeva sveta, svih mogućih veroispovesti, donoseći sa sobom svoje karaktere, navike i običaje.

Borba s egom

Na tom putu samospoznaje Elizabeth je, kako će uskoro uvideti, najviše problema imala sa svojim nemirnim umom: „Meditacija čini sidro i krila joge. Meditacija je put. Meditacija nije isto što i molitva iako obe prakse teže povezivanju s božanskim. Čula sam da je molitva čin obraćanja Bogu, dok je meditacija čin slušanja. Sposobna sam da po ceo dan blebećem Bogu o svojim osećanjima i svojim problemima, ali kad dođe vreme da utonem u tišinu i slušam... pa to je druga priča. Kad zamolim svoj um da se odmori u tišini, on zapanjujuće brzo podleže: 1. dosadi, 2. gnevu, 3. depresiji, 4. nelagodi, 5. svemu navedenom.“

Autorka knjige detaljno je opisala borbu s egom koja je trajala nekoliko nedelja, a zajedno s njom i ljutnja i bes koji su joj neretko terali suze na oči. Kako i ne bi kad je, uprkos silnom trudu, mirnom sedenju, koncentraciji, vežbama, napornom fizičkom radu i silnoj želji da konačno utone u meditaciju, svaki pokušaj ostao uzaludan.

Tako je bilo sve dok joj kolega iz Teksasa nije skrenuo pažnju na misli. „Moraš naučiti da biraš svoje misli kao što svakodnevno biraš odeću koju ćeš nositi. U pitanju je moć koju si sposobna da razviješ. Ako toliko silno želiš da upravljaš situacijama u svom životu, radi na umu. To je jedino što bi trebalo pokušavati nadzirati. Odustani od svega ostalog. Jer ako nisi sposobna da naučiš kako da vladaš svojim mislima, u velikoj si nevolji i uvek ćeš biti u velikoj nevolji“, rekao joj je otvorivši joj još jedna vrata na putu prema samospoznaji. Ali ni to nije bilo dovoljno. Ono što je Elizabeth ubrzo naučila jeste praštanje. Bezuslovno praštanje svima koji su je povredili, ali i potpuno praštanje sebi zbog postupaka ili grešaka koji su se dogodili u prošlosti. I treće, ali ne manje bitno, jeste ostati dosledan sebi i svom karakteru. Naučila je to iz sasvim slučajnog događaja koji ju je uverio da je za konačan uspeh preko potrebna autentičnost.PageBreak

Indonezija

Zbog silne želje da konačno dotakne to uzvišeno osećanje direktnog kontakta s božanskim, promenila je ambiciozni plan. Umesto da ode na obale Ganga, u pustinju Rajasthani, vidi filmske kuće u Mumbaju, Himalaju, plantaže čaja i rikše u Kalkuti, odlučila je da ostane u ašramu. Nekoliko meseci kasnije upravo će tu saznati šta znači istinski mir i istinska sloboda. Indiju je napustila u isto doba noći kad je prvi put sletela na njeno tlo.

Kad se prvi put putuje u neku daleku zemlju, običaj je da se dobro prouče vodiči. Oni često vrlo precizno pogađaju želje i namere turista, vode ih upravo na mesta gde su sanjali da će stići. Doduše, oni ne garantuju potpuno zadovoljstvo jer svako putovanje nosi drugačija iznenađenja i neočekivane okolnosti, ali barem ulivaju početnu sigurnost i daju mnoge praktične informacije. No Elizabeth Gilbert doputovala je na indonežansko ostrvo Bali bez ikakve pripreme, pa joj je tako promakla informacija da joj je, kao turistkinji, boravak u toj zemlji ograničen na mesec dana.

Smestila se u udobnom jevtinom hotelu u Ubudu, kulturnom centru ostrva koji se nalazi u planinama i koji je, kako je opisala, okružen terasastim pirinčanim poljima i hinduističkim hramovima. Udaljen je od obale pa je u njemu veoma malo turista, i to uglavnom onih zahtevnijih kojima je stalo do aktivnog odmora. Gradić obiluje idealnim mestima za zabavu i učenje. Knjižare, restorani, časovi sviranja bubnjeva, oslikavanja svile, izrade nakita, grnčarije, kuvanja i tradicionalnih indonežanskih plesova garantuju sadržajno provedeno vreme. Stanovnici su prijateljski raspoloženi, a svi odlično govore engleski. I svi se zovu nekim od četiri imena koja stanovnici Balija daju svojoj deci, bez obzira na to da li su dečaci ili devojčice, a to su: Wayan, Made, Nyoman i Ketut, ili, u prevodu: Prvi, Drugi, Treći i Četvrti, naravno, zavisno od redosleda rođenja.

Bali je hinduističko ostrvo usred muslimanskog sveta. Hinduizam su iz Indije preko Jave doneli trgovci u 4. veku. Kad je na Javi u 16. veku buknuo islamski ustanak, hinduistički kralj pobegao je na Bali i sa sobom poveo najviši kastinski sloj, a oni su pak doveli samo svoje porodice, zanatlije i sveštenike pa stanovnici Balija rado govore da je svaki potomak kralja, sveštenika ili umetnika. U burnoj istoriji ostrva smenjivali su se osvajači s Jave, Holanđani kao i Japanci za vreme Drugog svetskog rata, a zatim se na ostrvu, kao i u celoj Indoneziji, vodio građanski rat između komunista i nacionalista. Razdoblje procvata turizma traje od 20. i 30. godina prošlog veka, kada su na ostrvo počeli da dolaze umetnici i naučnici, čak i Chalie Chaplin, ne bi li predahnuli od tereta umnog rada i slave.

Osmeh kao lek


U takvoj sredini s dugom tradicijom elitnog turizma Elizabeth Gilbert je vrlo brzo, zahvaljujući ljubaznim domaćinima, pronašla način da produži svoj boravak, kao i starog vrača zbog kog se vratila na ostrvo. Naučila je da stanovnici Balija moraju u svakom trenutku da znaju gde se nalaze u odnosu prema božanskom i u odnosu prema porodici, a bračni status im je veoma važan. Postala je vračeva desna ruka, a u zamenu je od njega svakodnevno upijala mudrost i posmatrala obrede kojima je lečio bolesne, umirivao nemirne i terao zle duhove iz dece i odraslih.To je sve činio uz osmeh, s neverovatnom smirenošću i strpljenjem. Uprkos siromaštvu, uvek je bio raspoložen za šalu. Objasnio joj je i zašto: „Kad napraviš ozbiljno lice, oteraš dobru energiju i ona pobegne. U meditaciji moraš samo da se smešiš. Smeši se licem, smeši se umom i dobra energija će ti doći i očistiti prljavu energiju. Smeši se i u jetri. Ako si previše ozbiljna, razboliš se. Dobru energiju možeš da dozoveš osmehom... “

Nakon nekoliko meseci Elizabeth je shvatila njegovu poruku i zaista, na Baliju je pronašla ravnotežu. Kako? Tako što je naučila da čvrsto stoji s nogama na zemlji, sledi svoju savest i srce i da svet posmatra s osmehom.