Kad započne vaša muzika, igrajte do kraja

Da li je savremena igra izgubila svoju magiju i zavodljivost sa početka prošlog veka?
Igra sa početka 21. veka podjednako je atraktivna kao i na početku 20. veka. Ona je kroz istoriju imala svoje faze, ali je uvek bila prisutna diktirajući kako društveni, tako i pozorišni život. Igra je danas, svakako, jedna od najatraktivnijih pozorišnih formi, jer savremeni naslovi u svoju realizaciju uključuju mnoge značajne arhitekte, kompozitore, muzičare, slikare, modne dizajnere, dizajnere svetla. Ne možete mladu publiku privući u pozorište ako joj ne ponudite nešto što je magičnije od televizije, od filmskog platna, od video igrica. Ako je nekome dosadno u pozorištu onda je to siguran znak da se taj neko nikada više neće vratiti.

Kako vidite sudbinu klasičnog baleta?

Budućnost klasičnog baleta je u velikim operskim kućama, u nekoj vrsti baletskog Diznilenda, u koji se odlazi u posebnim životnim prilikama. Često se vodeći baletski kritičari u svetu slažu u konstataciji da klasične baletske predstave treba igrati u njihovom izvornom obliku, onako kao su zamišljene, a te skupe produkcije mogu da iznesu samo velike pozorišne i operske kuće. Veliki je doživljaj kada gledate "Labudovo jezero" Njujork siti baleta ili Pariske opere. On se ne može meriti sa tom istom produkcijom u izvođenju nekog manjeg ansambla gde su kostimi i scenografija mnogo skromniji, i gde nema velikih zvezda klasičnog baletskog repertoara, pa se koreografija prekraja prema mogućnostima solista i broja ljudi u ansamblu. Mislim da klasika zaslužuje pravilno rukovanje i pravilan odnos, kako bi zadržala svoju istorijsku vrednost i sjaj. Nije slučajno što su se neke države odrekle svog klasičnog repertoara, čije odsustvo nadoknađuju gostovanjima velikih baletskih kompanija i naslova.

PageBreak

Odgovornost je usamljeni čin

Poznati ste po monobaletima koje ste igrali dvadesetih. Kakav je osećaj kada ste sami na sceni?

Ti moji monobaleti nastali su u vremenu embarga u Srbiji, a kasnije su postali praksa i nešto po čemu me je publika pamtila. Sva moja želja je bila da produciram svoje projekte, da organizujem turneje, da putujem sa svojim predstavama. Sećam se moje prve predstave u Ateljeu 212 u kojoj je igralo nekoliko muških baletskih igrača. Međutim, oni zbog viza i vojne obaveze nisu mogli lako da otputuju.

Igra ne sme da stoji na jednom mestu, vi morate da obilazite scene i da se srećete sa raznom publikom. Nije bilo druge šanse da uspem u tome osim da budem sama na projektu. Već naredna predstava "Ja, Meduza" bila je samostalna, zatim su usledile "Zelle" i "Džozefina Bejker". Moćan je to osećaj kada ste sami na sceni, ali je istovremeno i užasno velika odgovornost. Sve svoje projekte sam radila sama, i uvek mi je nedostajalo da budem okružena ljudima, ali sa druge strane ja nisam čovek grupe, slabo se snalazim i ne zadržavam se dugo u grupi. I tu jeste moj problem. Ja ne priznajem odgovornost kao kolektivnu, nego samo kao usamljeni čin. Uspeh je često deljiva kategorija, tako da ako imate uspešan fesitval, ako imate uspešnu predstavu uvek ćete imati oko sebe prijatelje i one koji će želeti da podele taj uspeh sa vama. U neuspehu ste bolno sami.