Kad su Sophie i Olivier prvi put došli u Angkor Wat, prožimao ih je topli osećaj čiste, nepatvorene sreće, osećaj sigurnosti da je svet na njihovim dlanovima. Oboje su odlučili da svoja putovanja Dalekim istokom oplemene dobrotvornim radom, pa su volonterski pristupili različitim organizacijama koje su pokušavale da pomognu ratom napaćenim, izgladnelim Kmerima. Tako su se i upoznali nekoliko nedelja ranije, deleći hranu napaćenoj deci Kambodže. Slučajno su se sreli, ali su živeli u istom pariskom arondismanu, imali iste poglede na život, koji su upravo uzimali u svoje ruke, i delili iste stavove, između ostalog i onaj da ništa nije slučajno. Ekspresno su se zaljubili i posle volonterskog angažmana odlučili da nastave putovanje zajedno.

Prva logična stanica na novom putu bio je Angkor Wat, drevni, veličanstveni kompleks kmerskih hramova skrivenih usred džungle severne Kambodže. Kada su došli do njega, zatekao ih je prizor koji nisu mogli da uporede ni sa čim drugim što su videli do tada. Ogromni drevni hramski grad, najveća religijska struktura na svetu, opasan je dugačkim zidinama i okružen 200 metara širokim kanalom kojim su nekad gospodarili krokodili, čuvari grada. Ta je voda mitski praokean iz koga je sve stvoreno. Prolazak do hrama koji se iz njega izdiže ulazak je iz haosa u kosmos, u postojanje. Kako su s jutrom prolazili kroz svečane zapadne kape i zakoračivali u kompleks, izlazeće sunce pozdravljalo ih je iza velikih tornjeva centralnog hrama bogu Višnuu. Duga mirna šetnja prema njemu prošla je u tišini, divljenju i upijanju atmosfere. Bilo je tu još nekoliko putnika poput njih, ali oni su stalno ispadali iz vidokruga, nestajali iza nekog monolitnog kamena i pojavljivali se iza drugog. Ionako ih ništa nije moglo omesti. Na svetu su tog trena postojali samo oni i Angkor Wat. Mirno su hodali prema suncu, prema centralnom hramu koji je pre osam vekova sagradio Suryavarman II, legendarni vladar velikog carstva Kmera koje se protezalo od Vijetnama do Burme.

Tri hiljade nimfi

Zlatno doba njegove vladavine dozvolilo mu je ne samo da gradi kolosalne hramove hinduističkom bogu Višnuu, s kojim se identifikovao i čijim se predstavnikom na zemlji smatrao, već i da u njihove dugačke zidove i galere ukleše beskrajne bareljefe koji su prikazivali sve velike hinduističke epove. Uklesao je tu i tri hiljade nebeskih nimfi, svaka je bila posebna, nijednoj drugoj nalik, a opet je svakoj data lepota, kao da je umetnik tražio sam arhetip žene. Suryavarman II sve ih je prelio zlatom, i likove i zidove i tornjeve. Njegovo kraljevstvo bilo je beskrajno, svi neprijatelji bili su pokoreni, ostalo mu je samo da stvori hram koji će svojom lepotom, raskoši i sjajem privući bogove na zemlju.

Svet je predivan

Sophie i Olivier popeli su se kroz četiri hramska nivoa, prošli kroz četvora vrata i došli u samo srce Angkor Wata. Sami u glavnom dvorištu koje je nekada krasio veliki kip Višnua, mogli su neometano da se prepuste uživanju. Četiri velika tornja, oblikovana poput lotosovih cvetova, uzdizala su se iz svakog ugla, a iz sredine, još veći, peti toranj, koji je simbolizovao samo mitsko brdo, planinu Mehru. Kao da je fizički prisutan, osećali su svu raskoš Kmerskog carstva, njegovu veličinu i veličanstvenost. Proživljavali su to u svečanoj tišini. Već su tada isto mislili, reči im nisu bile potrebne. Slutili su, ali istovremeno i znali da je priča koju su oni započeli podjednako, ako ne i više, veličanstvena, spektakularna, jedina moguća i prava. Svet je bio predivan san, kao i njihova ljubav.

Danima su šetali kroz prostrani kompleks hramova Angkora i prolazili kroz njegovu istoriju. Posećivali su i one stare raspadnute hramove s početka Kmerskog carstva u 9. veku, ali najviše ih je, naravno, fasciniralo zlatno doba. Šta se dogodilo Suryavarmanu II i njegovim naslednicima, jesu li se opustili u svojoj katarzi kad su ih napali i opustošili varvarski ratnici Chama? Bilo ima je potrebno neko vreme da opet stanu na noge. Novi vladar Jayavarman VII vratio je Angkoru stari sjaj, ali i druge nijanse. Hinduistički bogovi očigledno nisu čuvali svoj narod, ljudi su im zamerali, nastupilo je doba za nove bogove, nove vrednosti i novi sjaj. Jayavarman VII preselio je prestonicu iz Angkor Wata u novi Angkor Thom, i tamo podigao spektakularni hram novom bogu – Budi Avalokitešvari. I on je laskao sebi da je car-bog, pa je naredio umetnicima da njegov lik uklešu kao Budu Avalokitešvaru u 54 velika gotska tornja hramskog kompleksa Bayon. Na svakom tornju njegov lik gledao je na sve četiri strane sveta i zagonetno im se smešio. Tim su se osmesima čudili i divili svi posetioci svih vremena, ali niko nije uspeo da ih protumači. I Sophie i Olivier ostali su zapanjeni oči u oči s ogromnim Budinim licima. Šta li pesnik želi da kaže, zapitali su se samo na tren, a potom su zagonetnom osmehu odgovorili mladalačkim, rasterećenim, razigranim, zaljubljenim osmesima, i odšetali dalje.

PageBreak


Biser u džungli

Došli su i do Ta Prohma, čudesnog hrama obraslog u džunglu. Divili su se ogromnom drveću koje raste iz starih kamenih blokova, izbija iz njih i obgrljuje ih. Složili su se da nikad nisu videli ništa lepše. Ta slika simbioze drveta i drevnog kamena kao da je bila dokaz njihove ideje da su pronašli biser u džungli, da su usred neprohodne džungle sveta uspeli da pronađu nešto beskrajno, neprocenjivo, svoju ljubav.

Povratak

Naravno, posle putovanja venčali su se u svom pariskom arondismanu. Vrlo brzo doneli su na svet dvoje dece. Roditelji su im pomagali u njihovom čuvanju, pa su oni svake godine nekoliko puta odlazili na putovanja. Radili su zanimljive, kreativne poslove, nisu bili bogati, ali imali su sve što su poželeli. Posle petnaestak godina putovanja su im dosadila, već su bili na svim kontinentima i videli gotovo sve što su hteli. Njihovi poslovi počeli su da im izgledaju besmisleno. Uznemiravalo ih je i to što se svi njihovi prijatelji razvode. I oni su se već godinama udaljavali jedno od drugog. Sve je bilo normalno i ustaljeno, bez drama i šokova, voleli su se i poštovali. Preljube, poroci i ostali gresi koji su razorili brakove njihovih prijatelja njima nikad nisu bili problem. Šta se onda dogodilo? Kako je vreme prolazilo, konci su ispadali iz njihovih ruku, sreća je lelujala na izlaznom pragu. Počeli su da sumnjaju da je ljubav iluzija. Ako je sve bilo tako divno i krasno, zašto su toliko nesrećni? Vreme koje ih je držalo zajedno, uništava ih.

Odlučili su da ponovo putuju, da odu na mesto gde je sve počelo. Vratili su se u Angkor Wat. Na ulazu u hramski kompleks sunce ih je pozdravilo s istog mesta, iza istih tornjeva, ali ne samo njih nego i stotine turista iz celog sveta. Uznemirila ih je činjenica što je tamo bilo gotovo više ljudi nego kamenja. Angkor Wat pao je u drugi plan. U centru pažnje bile su mase ljudi. Kako su se reke ljudi i dalje slivale kroz glavnu kapiju, činilo im se da svaki čovek koji se tiska da uđe, hramskom kompleksu oduzima komadić smisla. O čemu je ovde reč, pitali su se, o drevnim ostacima nekadašnjeg carstva ili o masama ljudi koji tim ostacima kradu smisao? Za turistima su trčali siroti, ratom napaćeni Kmeri, i tražili milostinju. Budistički monasi u narandžastim haljinama koji su od pada drevnog Kmerskog carstva čuvali taj hram u džungli, boravili u njemu i poštovali bogove, sada su naplaćivali Japancima da se s njima slikaju ispred ruševina. Gde su nestali bogovi, pitali su se Sophie i Olivier. Jesu li umrli i istrunuli ispod ruševina nekadašnje veličine, kao vladari Suryavarmani i Jayavarmani, koji su umislili da ih otelovljuju? Ili je umrla samo njihova ljubav?

PageBreak

Saznanje

Pobegli su preplašeni i zamišljeni u reke ljudi koje su se polako kretale prema centralnom hramu, pele po stepenicama kroz četvora vrata i četiri nivoa. Smatra se da istančana struktura Wata preslikava četiri hinduističke yuge – velike ere postojanja. Prolaženjem kroz te nivoe do centra hrama u kom je mitsko brdo Mehru, središte kosmosa, hodočasnik metaforički putuje u prvo doba kreacije svemira, u samo ishodište. Dobro, to su i želeli, da se vrate na početak, da pogledaju ponovo. Ali reka ljudi koja ih je dovela do središta u kom su nekad stajali sami i zaljubljeni sad ih je iz tog središta istisnula napolje.

Otišli su do hramova Bayona, gde su, srećom, uspeli da nađu miran kutak. Seli su jedno do drugog, naslonili se na zid i pravo ispred sebe posmatrali jedno od 216 lica Bude Avalokitešvara sa zagonetnim osmehom. Šta želi da nam kaže, ponovno su se pitali. Kao da nenametljivo tvrdi da on nešto zna, da je otkrio veo egzistencije i razotkrio iluzije života. Ne, ipak, nije taj smešak ironičan. Buda ne može da im se ruga. Istovremeno, taj smešak ih smiruje. Ljubavni je. Kao da im poručuje: „Ako sam mogao ja, možete i vi. Hajde, deco, razbijte zidove“.

Ostali su da sede tamo do kasno posle podne, pokušavajući da razotkriju tajnu Budinog smeška. Napokon su ostali sami. Došli su do jednog hrama koji je potpuno obrastao u veliko drvo i zastali ispred njega. Sophie je briznula u tihi plač. Olivier je ćutao i šetao po dvorištu. Gledao je svoju prelepu uplakanu ženu kako u smiraj dana sedi ispred predivnog hrama obraslog u predivnu džunglu. Shvatio je da Angkor Wat simbolizuje ljudsku sudbinu uopšte. Vreme koje je neizbežno jelo sve pred sobom dozvolilo je da se dvoje zaljubljenih udalji, dozvolilo je da predivan hram koji su gradili obraste u džunglu. Ali drvo koje je svojim razgranatim korenjem gnječilo i uništavalo kamenje tog hrama istovremeno ga je čvrsto držalo na okupu.