Kad je završio osnovnu školu u svom selu u severnom Laosu, Kham La je prvi put osetio teskobu. Zavoleo je učenje koje mu je davalo novi uvid u svet. Za razliku od svojih vršnjaka koji su u školu išli preko volje, prolazio je s odličnim uspehom. I taman kad je ušao u svet kroz otvorena vrata, nije više znao kako i kuda dalje. Njegovi roditelji, siromašni i jednostavni seljaci, nisu mu mogli priuštiti nastavak školovanja. Sami nisu razumeli ono o čemu je Kham La učio, ali su prepoznali njegov potencijal i želju. Dugo su razmišljali o tome kako da mu pomognu da nastavi obrazovanje. Jedino što su na kraju mogli da urade bilo je da ga pošalju u manastir, gde može besplatno da nastavi da se obrazuje. Najbliže mesto u kojem je Kham La mogao pristupiti redovničkom životu bilo je daleko od njihovog sela. Skupili su sva sredstva i snage da bi otišli u Luang Prabang, nekadašnju prestonicu Laosa, još uvek duhovno središte, u kojem desetak zlatnih Buddhinih pagoda krasi obale mirnog i moćnog Mekonga.

Kad su putovali kamionom, Kham La je ponovo osetio laganu teskobu, ali i znatiželju i sreću zbog odlaska u novo i nepoznato. Nikad pre nije nogom kročio izvan svog zavičaja. Sada je prvi put video neka nova brda, čuo pesme nekih novih ptica i osetio neke nove mirise koji su mu dolazili s vetrom. Uprkos blagoj teskobi zbog odlaska, bio je smiren i nije se ničeg bojao.