Srce i duša Japana

Suton i crveni fenjeri žare se ispred niskih drvenih kućica Giona, najpoznatije četvrti gejši u Kjotu. Ljudi se slivaju iz crnih barova i nestaju u zamračenim ulazima. S one strane bambusovih kapaka do mene dopire smeh, zveket čaša i zvuk melanholičnih struna šamisena. U vazduhu se oseća stari Japan.

Bila sam mrtva umorna i shvatila sam da je vreme za spavanje. Odmotala sam futon i obukla jukatai, u kojem se osećam poput samuraja. Sutradan me je probudilo sunce čiji su zraci padali na javor u vrtu i na moje lice. Osetila sam dubok mir dok sam doručkovala gledajući maleni zen vrt tik do moje sobe. Posle doručka, iznajmila sam bicikl i odvezla se do kompleksa hramova Heian. Kad ga okružuje izmaglica ili po njemu pada jaka kiša, izgleda kao da pluta iznad Kjota. To mesto prožima neka mekana muzikalnost i nije preplavljeno turistima.PageBreak

Lekcije iz spokoja

Utočište sam potražila u vrtovima i mračnim drvenim hramovima kao što je Sanjusangendo, gde sam bosonoga prešla niz dug hodnik pored kojeg je poređan 1001 drveni kip Bude u prirodnoj veličini, svaki pokriven zlatnim listom. Kad sam se, u znoju lica svoga, uskim prolazom popela do hrama Kijomizu, stala sam da se odmorim. Lekcija iz spokoja i lekcija iz ekstravagancije, istovremeno.

Opet sam uzjahala bicikl i uputila se prema vrtnom hramu Rioanji. U možda najpoznatijem zen vrtu u Japanu, 15 stena, poput slomljenih zuba, obrubljenih smaragdnozelenom mahovinom i morem sivobelog šljunka poravnatog u crte ravne kao da su povučene lenjirom – u pravougaonom dvorištu.

Zahvaljujući objašnjenju vodiča, u glavi su mi se javile prve iskre interesovanja za japanski vrt. Smisao japanskih vrtova uglavnom zavisi od simbolike. A kad simboli počnu da dobijaju smisao, „čitate“ ih i tumačite onako kako nikad ne biste „čitali“ i tumačili englesku travnatu među ili francusku cvetnu gredicu.

Polako sam učila o jeziku tema i motiva koji se ponavljaju, o vezama između japanske zamisli vrta i njihovih verskih uverenja; da kameni fenjeri stoje na ulazu u hramove u čast dušama predaka; da se u mekanom kamenju čozubači, pored ulaza u svetilišta, skuplja kišnica kako bi se hodočasnici mogli oprati; da stene, ostrva i jezerca predstavljaju životinje, na primer kornjaču ili ždrala, i povezuju se s dugovečnošću. Kad su vrtovi počeli da mi otkrivaju svoj smisao, bilo mi je lakše da se opustim, kontempliram i suočim se s umećem. U šljunku sam videla talase, u stenama planine i zakačila sam se za duhovnu strogost japanskih vrtova.

Dokono sam se vozila kroz park, pored zadivljujućih botaničkih bašta, gde se potok koji izvire iz planina pažljivim postavljanjem velikog kamenja i šljunka uobličuje u fontanu. Ta mešavina prirode i umeća bila je u srži japanska.

Dok sam okretala pedale, otkrila sam nešto što mi o Kjotu nikad niko nije rekao: da je raj za novopečene ljubitelje hrane. Iza Šijo-dori, glavne trgovačke ulice, nalazi se gotovo kilometar duga, natkrivena pijaca Nišiki, nešto poput japanskog Dean&Deluca. Jednog jutra prošvrljala sam njome od jednog do drugog kraja, sve grickajući usput. Probala sam tako besplatne zalogajčiće pikantnog kjotskog ukiseljenog povrća, svetlocrvenog sušija maguro, jegulje samo prevrnute na roštilju i komadiće slatkog od kaše od pasulja azuki. Poput većine gradskih pijaca, i ova je srce i duša Kjota. Krcate su zanimljivim ljudima i egzotičnom hranom.PageBreak

Grad gejši

Vratila sam bicikl i po savetu prijatelja zaputila se lokalnim vozom u obližnji grad Uji. Prijatelj mi je rekao da je Uji poznat po najboljem zelenom čaju u Japanu. Verovatno nigde na svetu nema toliko čajdžinica na kvadratnom metru kao u uskoj ulici koja vodi do mesnog hrama.

Prodaju svoje fine čajeve, a uz njih, naravno, i čajnike, tučke za čaj, šoljice za čaj, pa čak i rezanca od heljde zvane soba, napravljene sa zelenim čajem. U  sporednim trgovinicama nude sladoled od zelenog čaja, a u izlozima čajdžinica stoje plastični modeli letnjeg specijaliteta – brdašca leda narezanog na tanke kriške, prošaranog sirupom od zelenog čaja, obasutog crvenim pasuljem, na čijem je vrhu sladoled i matča (fini prašak od zelenog čaja).

Kad sam posegnula za jednom od tih ledenozelenih poslastica, zapitala sam se hoću li uopšte hteti da se popnem ostali deo puta uz brdo do hrama. Gore je možda bila nirvana. Ali ovde dole pronašla sam čajni raj.

Posle ovog dugog dana, živo sam želela da vidim kako izgleda tipična japanska kupka. Odlučila sam se za javno kupatilo zvano sento. Osvetljeno neonom i svedeno na najnužnije, imalo je nekoliko velikih vrućih kada, vrelu saunu i spoljašnju kadu od čempresa. Pažnju mi je posebno privukla mala kada napunjena vodom koja je izgledala fluorescentno zelena. Kad sam umočila nogu, lagano me je protresla struja i smesta sam je izvukla. Japanski lekoviti tretman? Starije dame koje su se u njoj kupale nisu znale engleski, pa mi je zelena voda ostala misterija. Prepustila sam se dugom opuštanju u kupkama s vrelim izvorima i predivnim pogledom na okolinu, na udaljenu, prirodnu scenografiju. Savršeno mesto za beg od hektičnog gradskog života.

Posle vrele kupke bila sam gladna kao vuk, a žudela sam i za čašom sakea ili piva. Ali lutajući mračnim obližnjim ulicama, našla sam samo tajanstvene ulaze osvetljene električnim fenjerima, u četvrti koja je nekad bila četvrt crvenih svetiljki. Postoji pet četvrti s gejšama, od kojih je najpoznatija Gion. Ovde se duž uskih kamenih ulica nižu male drvene čajdžinice, ekskluzivni restorani i okije, tradicionalni pansioni u kojima žive gejše. Danju su ulice tihe i prazne, ali kako padne noć, pred čajdžinicama se pale papirnati fenjeri, a kroz bambusove kapke probijaju muzika i smeh.

Odjednom, slikovita pojava ulazi mi u vidno polje i sasvim me zaokuplja. To je maiko. Odevena u ružičasti svileni kimono, lica belog poput krede, usana poput pupoljka i s leptirima u kosi, izgleda kao pokretno umetničko delo. U 19. veku samo u četvrti Gion radilo je, po svoj prilici, najmanje 3.000 gejši. Danas ih nema ni 250 u celom Kjotu. Najstarijoj je navodno 90 godina.

Skoro će ponoć. Prelazim kameni mostić preko potoka Širakava. Taj osećaj da u svako doba dana mogu odšetati kuda god me noge nose, menja moje ponašanje. U Kjotu radim ono što ne bih nigde drugde. Uljudnost ovoga grada i njegova blagost bude ono najbolje u meni, a verovatno i u svima drugima.