Otporni na nevolje

Da bismo u današnjem svetu brzine i stresa sačuvali unutrašnji mir potrebno je da budemo elastični ili pokretljivog duha u smislu da lako možemo da se prilagodimo promenama, da se dočekamo na noge kada nas život baca na razne strane i da plivamo kada se nađemo u nepoznatim vodama. Jednom rečju, da budemo – rezilijentni. A kako to da postignemo objašnjava Žana Borisavljević, pedagog i osnivač organizacije Obrazovanje plus.

Jedan od najnovijih je Centar za razvoj rezilijentnosti koji je pokrenula sa psihologom i psihoterapeutom Jelenom Želeskov Đorić, koja je za svoj magistarski i doktorski rad imala temu rezilijentnosti. Cilj im je da naprave prostor gde će ljudi imati mogućnost da rade na sebi na nov način. Učesnici programa imaće prilike da prvo naprave inventar svojih snaga i slabosti u kontekstu svojih reakcija na stres, izazove, promene, konflikte, a zatim da nauče tehnike koje će im pomoći da razvijaju unutrašnju snagu, kreativnost i fleksibilnost.

Žana objašnjava da je termin rezilijentnost usvojen iz engleskog jezika, zato što je teško naći jednu reč u srpskom koja bi prenela višeslojnost značenja reči resilience: „U engleskom, ova reč se koristi kada se govori o otpornosti na spoljašnje uslove, prilagodljivosti promenama, prevazilaženju životnih nedaća. Za korov se kaže da je rezilijentan – čupamo ga, gazimo, zalivamo hemikalijama, a on nastavlja da raste uprkos svemu tome. Rezilijentna osoba je osoba koja ne poklekne pred životnim nedaćama, koja istrajava u teškim uslovima, koja se prilagodi promeni i otporna je na stres. Poslednjih godina dosta se govori o značaju koeficijenta emocionalne inteligencije za zdravlje i uspeh pojedinca.PageBreak

Značaj rezilijentnosti

U vremenu koje je pred nama, sve će veći značaj biti pridavan ulozi koeficijenta rezilijentnosti u nečijem životu. Pomalo je kliše pričati o ubrzanim promenama koje se dešavaju u svetu oko nas, ali to jeste naša realnost. Pre 50 godina, bilo je potrebno da prođe dve decenije da bi došlo do smene generacija i vrednosti koje one nose. U poslednjih 15 godina, došlo je do velikog ubrzanja u razvoju tehnologije, nauke i komunikacionih mreža, što je uticalo na skraćivanje perioda u kojem vrednosti jedne generacije bivaju zamenjene vrednostima druge. Sada govorimo o nekih deset godina, a taj broj se i dalje smanjuje. Šta to znači za nas? Pa, to da je potrebno da budemo „elastični” ili „pokretljivog duha” u smislu da lako možemo da se prilagodimo promenama, da se „dočekamo na noge” kada nas život baca na razne strane i da „plivamo” kada se nađemo u nepoznatim vodama.”

Na pitanje Da li se to može naučiti? Žana Borisavljević samouvereno odgovara: „Svakako da može! Ono što je važno da razumemo je da se ubrzane promene oko nas ne dešavaju samo na materijalnom planu. To što se manifestuje kao ubrzan razvoj nauke i tehnologije je spoljna manifestacija ubrzanog razvoja ljudske svesti, sposobnosti učenja i intuicije. Oko nas svuda, u svakom trenutku, postoje neke mreže koje se koriste kada upotrebljavamo mobilne telefone i bežični internet. Mi ih ne vidimo, ali one su tu i ko želi, može da ih koristi. Naravno, moraće da investira u kupovinu mobilnog telefona ili računara i da se bavi tim spravicama. Isto tako, oko nas postoje nevidljive energetske mreže koje možemo da koristimo da „napunimo svoje baterije” i da razvijamo svoju intuiciju i kreativnost. Naravno, i ovde moramo da napravimo neke investicije, ali one se odnose na ulaganje vremena u rad na sebi.” Jedna od tehnika koje Žana predlaže je „Stub svetla”, vežba vizualizacije kojom je dobro započeti dan:

„Stanemo u položaj sa razmaknutim stopalima, i rukama koje opušteno vise. Nekoliko minuta se jednostavno opuštamo, zatvorenih očiju, fokusirajući se na tlo pod nogama sa svešću da nas to tlo podržava, daje nam oslonac i spremno je da uzme od nas sav umor, brigu, sve što nas opterećuje. Dišemo opušteno i zamišljamo kako sa svakim izdahom iz nas ističe talas svega što doživljavamo kao negativno u sebi.

Posle nekoliko ovakvih izdaha, zamislimo kako sa neke daleke zvezde dolazi zrak svetla koji se kao snop spušta iza naših leđa i stvara jedan veliki svetlosni stub. Zamišljamo, kao da osećamo, taj svetlosni stub iza svojih leđa. Zamišljamo kako on vibrira energijom ljubavi, mira, mudrosti, radosti... Svojim leđima osećamo blizinu tog vibrirajućeg svetlosnog stuba... i u trenutku kada osetimo da smo spremni, zakoračimo unazad i „uđemo” u taj stub. Probamo da osetimo vibrirajuću energiju ljubavi, mira, mudrosti i radosti kako treperi u našem telu i oko našeg tela. Posle nekoliko minuta otvorimo oči.

U toku dana, možemo da osnažujemo sebe tako što u stojećem stavu opustimo telo, prizovemo sećanje na vežbu, zakoračimo unazad i zamislimo da se nalazimo u stubu vibrirajuće svetlosti, mira, ljubavi... Ovo je vrlo korisna vežba u situacijama u kojima se osećamo napadnuti, pod stresom ili u konfliktu sa nekim, kao i kada se osetimo pod pritiskom ili u dilemi. Dešava se da nas neko pita da nešto uradimo što mi ne bismo voleli da radimo, ali imamo osećaj da nije u redu da odbijemo. Taj unutrašnji konflikt nas slabi i dovodi u stanje napetosti i frustriranosti i često, iz želje da se što pre oslobodimo tog neprijatnog osećaja, mi pristajemo. U takvim situacijama je sjajno da uradimo brzu varijantu vežbe „Stub svetla”.

Ako neko nešto traži od nas ili nas pita nešto što u nama prouzrokuje unutrašnji nemir, možemo da napavimo mali, skoro neprimetan, korak unazad i damo sebi nekoliko sekundi da se „nakačimo” na tu mrežu pozitivne energije koju smo tog jutra stvorili. Zaista je dovoljno samo nekoliko sekundi da se povežemo sa tom energijom da bismo osetili kako se smanjuje unutrašnja tenzija”, kaže ona i podseća da su te situacije u kojima se nađemo pod pritiskom da uradimo nešto što ne bismo voleli da radimo ili da kažemo nešto što ne mislimo, zapravo veoma česte. „To je kao kad postoji jedno ja u meni koje reaguje na jedan način, i drugo ja koje te reakcije prepakuje i pošalje napolje izmenjene. Pa onda, kada me neko pita da li mi se sviđa nešto i to prvo ja se zgrči pošto mu se ne sviđa, to drugo ja se baci na zadatak i odgovara „Da, baš je lepo”. Koji je to zadatak? Ja bih ga nazvala zadatak preživljavanja.”

Međutim, svaki put kada pristanemo na ono što ne želimo samo da bismo izbegli konflikte sa okolinom, neminovno upadamo u konflikt sa samim sobom. Zato je važno shvatiti značaj slobode izbora u svakodnevnom životu i još od malih nogu učiti decu da osluškuju svoje potrebe i želje.

„Jedna od osnovnih potreba ljudskog bića je potreba za prihvaćenošću. Kao deca, mi se vezujemo za ljude u svom okruženju od kojih osećamo da zavisimo – roditelje i druge odrasle koji brinu o nama. Još kao mali, postajemo svesni da su nam, da bismo preživeli, neophodni pažnja i prihvatanje ljudi koji brinu o nama. Najveći broj nas je u svom odgoju imao iskustva koja su nas dovela do toga da verujemo da moramo da budemo dobri, poslušni, pametni, lepi da bismo bili prihvaćeni i voljeni. Pa onda ostatak života provodimo ponašajući se onako kako mislimo da drugi očekuju od nas, da bismo bili prihvaćeni, jer podsvesno verujemo da nam je opstanak ugrožen ako nismo prihvaćeni”, objašnjava Žana Borisavljević i ističe da je problem što su to neosvešćeni obrasci ponašanja, koji nemaju veze sa tim koliko smo mi pametni ili sposobni.

„Oni vuku koren iz poruka koje smo primili u detinjstvu, u vreme kada smo širom otvorenog uma i srca prihvatali ono što su nam govorili roditelji i svi koji su brinuli o nama. Kao što smo tada poverovali da postoje Baba Roga i Deda Mraz, poverovali smo i da kad smo nevaljali ne zaslužujemo maminu ili tatinu ljubav i pažnju ili da smo, ukoliko ne delimo igračke sa drugom decom, sebični i bezobrazni. Deda Mraza i Baba Rogu nekako prerastemo, ali ove druge stvari se ugrade u naš sistem verovanja i postanu deo našeg podsvesnog, pa se onda ponašamo u skladu sa tim verovanjima i trudimo se da budemo „dobri”. Međutim, često se dešava da uprkos našem trudu i naporima koje ulažemo da zadovoljimo druge ljude i njihova očekivanja, oni i dalje nisu zadovoljni, ili ako su oni zadovoljni, mi u sebi osećamo neku prazninu ili nelagodnost. To je zbog toga što smo žrtvovali svoju slobodu da bismo „kupili” nečiju pažnju, prihvatanje, podršku.”PageBreak

Jačanje unutrašnjih snaga

A sloboda je neprocenjiv dar koji ljudsko biće nosi u svojoj prirodi. Ali, to ne znači da svi mi koristimo taj dar. U ljudskoj prirodi, sloboda postoji kao potencijal koji se može veoma lepo razviti ili, u neodgovarajućim uslovima, zakržljati. Ono što je najvažnije da osoba poseduje da bi potencijal za manifestovanje slobode u njenom životu bio razvijen je osećaj sopstvene vrednosti i utemeljenost u veri da ima pravo da bude srećna. Zabuna nastaje kada svoju vrednost merimo po doživljaju sebe u raznim ulogama umesto da je zasnivamo na doživljaju sebe kao ljudskog bića u svojoj suštini. Naša sagovornica podseća da, ono što je najvažnije da čovek u svom životu ostvari, ne može se izmeriti diplomama, uspesima na poslu, novcem, izgledom....

„Ono što je najvažnije da u svom životu ostvarimo je da pronađemo svoj centar, prostor u sebi u kojem jednostavno jesmo, i u koji možemo da se usidrimo kao brod u mirnoj luci. To nije lako zato što smo od malena uslovljavani da se okrećemo ka spolja a ne unutra, da slušamo druge a ne da pitamo sebe. Obrazovni sistem tera decu da usvajaju znanje umesto da ga otkrivaju, daje deci odgovore, umesto da ih podstakne da postavljaju pitanja, traži od dece da se uklope, umesto da ih podstiče da se ispoljavaju u svojoj posebnosti.

Onda mi, koji smo prošli kroz takav obrazovni sistem, narednoj generaciji radimo istu stvar”, tvrdi Žana i to ilustruje primerom: „Kada nas dete pita „Zašto je to tako?” ili „Šta je ovo?” mi, iz najboljih namera, i verovatno zadovoljni što možemo da ga naučimo nečemu, odgovaramo „E, to je.....”. Zamislite da umesto toga kažemo „A šta ti misliš?” Mlađa deca bi imala veliki broj ideja, od kojih bi neke bile izuzetno kreativne. Među starijom decom bi bilo više onih koji bi odgovorili „Ne znam”, zato što su već uslovljeni da stvari funkcionišu tako što oni dobiju informacije i znanje od nas odraslih pa onda ta znanja reprodukuju kada ih pitamo. E sad, mi odrasli koji smo dugo već uslovljeni da verujemo spoljašnjim autoritetima treba da naučimo kako da nađemo autoritet u sebi, da verujemo da imamo pravo da budemo srećni i da razvijamo osećaj sopstvene vrednosti.”

A da bismo naučili da nečemu kažemo NE, mi moramo da znamo čemu kažemo DA. Da bismo mogli nečemu da se odupremo, moramo da imamo čvrst oslonac. Ako želimo da budemo dosledni sebi, moramo prvo da znamo ko smo i u šta verujemo. To znanje nam je oslonac da kažemo DA kad mislimo DA i NE, kad mislimo NE. Ako već imamo naviku da govorimo ono što mislimo da ljudi očekuju od nas a ne ono što zaista mislimo, možemo polako i postepeno da počnemo da radimo na promeni toga. Naša sagovornica je svesna činjenice da je ponekad teško iskreno odgovoriti kad nas neko pita nešto na šta ne želimo da odgovorimo, pa kaže da je zato možda rešenje „na pola puta” - da ne odgovorimo direktno već da „vratimo” pitanje osobi koja nam ga je postavila: „Recimo ako me neko pita „Gde si sinoć bila?” a ja iz nekog razloga ne želim da odgovorim (i naravno da imam pravo na to), ja jednostavno mogu da postavim pitanje „Zašto te to zanima?” Na taj način se ne osećam kao žrtva, neko ko mora da udovolji drugoj osobi, a ne dovodim sebe u situaciju da se direktno suprotstavljam, odgovorom tipa „Ne želim da pričam o tome.”

Kada nekoliko puta uspemo da na ovaj način ostanemo dosledni sebi, bez otvorene konfrontacije, u nama se razvije snaga koja će nam omogućiti da za neko vreme počnemo na asertivan način da govorimo tačno ono što želimo da kažemo. Važno je vežbati prvo male korake, a onda je lako i sa većim.”

Za jačanje ličnih unutrašnjih snaga Žana Borisavljević predlaže interesantnu vežbu koju jednostavno zove „Tri stvari”: „Ideja je da svako veče pred spavanje pogledamo unazad svoj dan i pronađemo u njemu tri stvari koje te nedelje, ili tog meseca istražujemo. Npr. možemo nedelju dana svako veče da pronalazimo, u iskustvima koja smo tog dana imali, tri stvari u kojima smo uživali, ili tri stvari koje smo naučili, ili tri stvari zbog kojih smo ponosni na sebe... Vežba je naizgled jednostavna, ali ona pokreće veoma duboke procese u nama i utiče na to da nam se menjaju navike u razmišljanju.

Na jednom kursu koji sam vodila, zamolila sam učesnice da do naredne nedelje, svako veče pronađu tri stvari koje su za njih bile lepe u toku tog dana. Zvali smo tu vežbu „Trenutak lepote”. Naredne nedelje, sve su učesnice kazale da im se dogodilo da već posle trećeg, četvrtog dana, u toku dana primećuju lepe stvari, lepa ponašanja, lepe misli kod sebe i da to onda registruju uz misao da to može da im bude jedan od trenutaka lepote za taj dan. Ova vežba im je pomogla da usmere pažnju u određenom pravcu, ili ka određenoj temi (doživljaj lepote u sebi i svetu oko sebe) i da na taj način prodube svoje iskustvo u vezi sa tom temom i pokrenu energiju u tom pravcu.”