Kada misliš da sve možeš sama i da ti ne treba pomoć jer si jaka, jedan zagrljaj će te uvek podsetiti da svima nama treba nežnosti i podrške, pa čak i tebi.
Tog kasnog leta 1995, kad isključivo od raspoloženja dana zavisi da li će nas pozdraviti sunce ili kiša, dok smo držeći se za ruke stajali u vrsti za prvi razred – mama me gledala s kraja školskog dvorišta. Sve do tad nisam znala da i pogledom može da se grli. Čekala je strpljivo ispred škole da se časovi završe, da bi me vodila na sladoled. I tako iz dana u dan, sve dok nije osetila da sam se uklopila i da je škola moja nova sigurna luka.
Dok sam, osam godina kasnije, nesigurno stajala na prvim štiklama, spremajući se za maturu, samo je ona svojim bodrenjem uspevala da me vrati na improvizovanu pistu u kuhinji svaki put kad bih odustala. Vežbale smo satima i smejale se.
Prve simpatije su došle i prošle, ali je priče o svakoj pažljivo slušala, uz obavezno zajedničko spremanje ručka. Za razgovor o prvoj velikoj ljubavi bi već zaustavila sve, skuvala omiljenu C kafu. Cela bi kuća zamirisala, a mama bi sela u fotelju držeći šoljicu kafe i upijala svaku reč. Darivala mi je male životne mudrosti, koje samo majka može dati, i podržavala me da volim.
Vreme je letelo, jer to mu je manir, i hod na štiklama je postajao sve sigurniji, a ja svesnija života i potreba ljudi oko mene.
Tog kasnog leta 2007, onog jedinog leta u životu kad raspust traje mesec dana duže, budila sam se svako jutro pre mame, spremala joj doručak i kuvala C kafu. Dane smo provodile u razgovoru i tišini, svežini rashlađenog voća i muzici iz kuhinje, iste one kojoj se i danas nasmejem kad se setim improvizovane modne piste.
Nije me grlila pogledam s kraja dvorišta prvog dana fakulteta, ali mi je slala poruke podrške, i želela je da prva čuje utiske posle predavanja. Baš kao što me je pozvala tačno u 17 časova, nestrpljiva da opet prva čuje kako je prošao prvi radni dan. Jer ona je majka, naša prva veza sa životom i svetom.
U kasno leto ove 2023. godine posmatram je dok poput devojčice, kao da vreme nije proletelo, iako mu je to manir, sipa prvu i pravu C kafu u šoljicu sa retro likovima i seda u omiljenu fotelju. Sa jednakim žarom i ljubavlju u očima sluša sve moje priče i deli sa mnom svoje. Miris omiljene mešavine kafe koja je poznata po jakoj aromi i ukusu, i ime je za toplinu i vrednosti bez roka trajanja i danas ispunjava kuću i vraća najlepše uspomene.
Poklanjam joj ovo svojevrsno pismo zahvalnosti, da zna da pamtim sve. Obuvamo štikle, ovog puta sigurne u svaki korak i odlazimo na onaj sladoled pored škole, da stvaramo nove uspomene.