Pre nekoliko godina, čuo sam zanimljivu glasinu. Navodno, šef velike kompanije hrane za kućne ljubimce išao bi na godišnji sastanak akcionara sa konzervom hrane za pse i pojeo bi tu konzervu hrane za pse. To je bio njegov način da ih ubedi u to da, ako je dobra za njega, dobra je i za njihove ljubimce.
Strategija je sada poznata kao „jedenje pseće hrane" i uobičajena je strategija u poslovnom svetu. To ne znači da svi jedu pseću hranu, već da poslovni ljudi koriste svoje proizvode kako bi demonstrirali da imaju poverenja u njih. Ovo je široko rasprostranjena praksa, ali mislim da je veoma zanimljivo kada pronađete izuzetke ovom pravilu, kada pronađete slučajeve firmi ili ljudi u firmama koji ne koriste svoje proizvode.
Ispostavilo se da postoji jedna delatnost gde se to učestalo dešava, prilično redovno, a to je tehnološka industrija zasnovana na ekranima.
Tako je 2010. godine Stiv Džobs, kada je puštao Ajped u prodaju, opisao Ajped kao napravu koja je „izvanredna". „Najbolje pretraživanje koje ste ikada iskusili; mnogo bolji od laptopa, mnogo bolji od pametnog telefona. To je neverovatno iskustvo." Par meseci kasnije, obratio mu se novinar iz Njujork Tajmsa i dugo su razgovarali telefonom. Na kraju poziva, novinar je ubacio pitanje koje je delovalo lagano. Rekao mu je: „Mora da vaša deca obožavaju Ajped."
Odgovor na to je očigledan, ali ono što je Džobs rekao zaista je zapanjilo novinara. Bio je veoma iznenađen, jer je rekao: „Nisu ga koristila. Ograničavamo količinu tehnologije koju naša deca koriste kod kuće."
Ovo je veoma uobičajena stvar u svetu tehnologije. Zapravo, postoji škola prilično blizu Silicijumske doline pod imenom Poluostrvska valdorfska škola, a oni ne uvode ekrane do osmog razreda. U vezi sa ovom školom je veoma zanimljivo da 75 posto dece koja tamo idu ima roditelje koji su rukovodioci u oblasti tehnologije na visokom nivou u Silicijumskoj dolini. Stoga kada sam čuo za ovo, pomislio sam da je zanimljivo i iznenađujuće, i nateralo me je da razmotrim šta ekrani rade meni, mojoj porodici i ljudima koje volim, kao i ljudima uopšte.
Trošimo tri puta više vremena na aplikacije koje nas ne čine srećnim
Tako sam poslednjih pet godina, kao profesor poslovanja i psihologije, izučavao dejstvo ekrana na naš život. Želim da započnem jednostavno fokusom na to koliko nam vremena oduzimaju, a onda možemo da govorimo o tome kako to vreme izgleda. Ovde vam pokazujem prosečan radni dan od 24 časa u tri različita momenta u istoriji: 2007. godine - pre 10 godina - 2015. godine i zatim, podaci koje sam prikupio, zapravo, tek prošle nedelje.
Mnogo stvari se nije toliko promenilo. Spavamo otprilike sedam i po do osam sati dnevno; neki ljudi kažu da se to malo smanjilo, ali nije se promenilo naročito. Radimo osam i po do devet sati dnevno. Bavimo se aktivnostima preživljavanja - to su stvari kao što su hrana, kupanje i briga o deci - oko tri sata dnevno.
To ostavlja ovaj beli prostor. To je naše lično vreme. Taj prostor nam je neverovatno važan. To je prostor u kome radimo stvari koje nas čine pojedincima. To je prostor gde se odvijaju hobiji, gde održavamo bliske odnose, gde zaista razmišljamo o svom životu, gde smo kreativni, gde se izmaknemo unazad i pokušavamo da otkrijemo da li nam je život smislen. Naravno, nešto od toga dobijamo i na poslu, ali kada se ljudi osvrnu na svoj život i zapitaju se kakav im je život bio na kraju svog života, gledate poslednju stvar koju navode - govore o onim trenucima koji se dogode u tom belom ličnom prostoru. Zato predstavlja svetinju; važan nam je.
Pokazaću vam koliko tog prostora oduzimaju ekrani, kroz vreme. Godine 2007, ovoliko. To je bila godina kada je Epl izbacio prvi Ajfon. Osam godina kasnije, ovoliko. Sada, ovoliko. Toliko od našeg slobodnog vremena provodimo ispred ekrana. Ova žuta oblast, taj tanki komadić, mesto je gde se dešava čarolija. Tu leži vaša čovečnost. A u ovom trenutku nalazi se u vrlo malom prostoru.
Šta da uradimo u vezi sa time? Pa, prvo pitanje je kako izgleda taj crveni prostor. Naravno, ekrani su čudesni na mnogo načina. Ja živim u Njujorku, veliki deo moje porodice živi u Australiji, a imam sina starog godinu dana. Ekrani su mi omogućili način da im ga predstavim. To nisam mogao da uradim pre 15 ili 20 godina na sasvim isti način. Dakle, dosta dobrih stvari ide uz njih.
Zašto su važni signali da prekinemo s ekranom!
Ono što možete je da se zapitate šta se dešava tokom tog vremena. Koliko obogaćuju aplikacije koje koristimo? A neke obogaćuju.
Ako zaustavite ljude dok ih koriste i kažete: „Recite kako se osećate u ovom momentu", kažu da se prilično dobro osećaju vezano za te aplikacije - one koje su usmerene na opuštanje, vežbanje, vreme, čitanje, obrazovanje i zdravlje. Provode u proseku devet minuta dnevno na svaku od njih. Ove aplikacije ih čine mnogo manje srećnim.
Oko polovine ljudi, kada ih prekinete i kažete: „Kako se osećate?", kaže da se ne oseća dobro u vezi sa njihovim korišćenjem. Zanimljivo je u vezi sa njima - upoznavanje, društveno umrežavanje, igre, zabava, vesti, pretraživanje interneta - ljudi provode 27 minuta dnevno na svakoj od njih. Trošimo tri puta više vremena na aplikacije koje nas ne čine srećnim. To ne deluje baš mudro.
Jedan od razloga zašto provodimo toliko vremena na aplikacije koje nas čine nesrećnim je taj da nam oduzimaju znake za zaustavljanje. Znaci za zaustavljanje su bili svuda u 20. veku. Bili su u sklopu svega što smo radili. Znak za zaustavljanje je u suštini signal da je vreme da se krene dalje, da se uradi nešto novo, nešto drugačije. Razmislite o novinama; na kraju dođete do kraja, sklopite novine, sklonite ih na stranu. Isto je sa časopisima, knjigama - stignete do kraja poglavlja, navodi vas da razmotrite da li želite da nastavite.
Gledate emisiju na televiziji, na kraju bi se ona završila i imali biste nedelju dana do sledeće. Znaci za zaustavljanje su bili svuda. Način na koji danas konzumiramo medije je takav da nema znakova za zaustavljanje. Pregled vesti se samo odvija i sve je beskrajno: Tviter, Fejsbuk, Instagram, imejl, tekstualne poruke, vesti. Kada proverite razne izvore, možete tako u nedogled.
Možemo naći smernice za postupanje u Zapadnoj Evropi, gde izgleda da imaju veliki broj prilično dobrih ideja na radnom mestu. Evo jednog primera. Ovo je holandska firma za dizajn. Oni su prikačili stolove za plafon. U šest sati popodne svakoga dana, bez obzira na to kome šaljete imejl ili šta god da radite, stolovi se podižu do plafona.
Telefon na režim rada u avionu tokom vikenda? Pokušajte...
Četiri dana nedeljno, prostor postaje studio za jogu, a jednom nedeljno u plesni klub. Na vama je zbog čega ćete ostati. Ali ovo je sjajno pravilo za zaustavljanje, jer znači da na kraju dana sve prestaje i nema načina da se radi. U Dajmleru, nemačkoj kompaniji automobila, imaju još jednu odličnu strategiju.
Kada odete na odmor, umesto da kažu: „Osoba je na odmoru i javiće vam se u nekom trenutku", oni kažu: „Ova osoba je na odmoru, tako da smo obrisali vaš imejl. Ova osoba nikada neće videti imejl koji ste upravo poslali."
„Možete poslati imejl za par nedelja, ili ga možete poslati nekom drugom."
I tako... Možete zamisliti kako to izgleda. Odete na odmor i zaista ste na odmoru. Ljudi koji rade u ovoj kompaniji imaju osećaj da zaista prave pauzu od posla.
Naravno, to nam ne govori naročito o tome šta bi trebalo da radimo kod kuće u našem životu, pa bih želeo da iznesem neke predloge. Lako je reći da između pet i šest popodne nećete koristiti telefon. Problem je u tome što pet i šest popodne izgledaju drugačije različitim danima.
Mislim da je mnogo bolja strategija reći da radim određene stvari svakog dana, postoje izvesne situacije koje se dešavaju svakodnevno, kao što je večeravanje. Ponekad sam sam, ponekad sa drugim ljudima, ponekad u restoranu, ponekad kod kuće, ali pravilo koje sam usvojio je da nikada neću koristiti telefon za stolom. Udaljen je, što dalje moguće. Zato što nam veoma loše ide odolevanje iskušenju. A kada imate znak za zaustavljanje da, svaki put kada večera počne, telefon odlazi daleko, u potpunosti izbegnete iskušenje.
Ovo boli u početku. Imao sam ogroman strah da ću nešto propustiti.
Mučio sam se.
No, naviknete se. Prevaziđete simptome kriziranja isto kao što biste i kod droge, a ono što se dogodi je da život postaje raznobojniji, bogatiji, zanimljiviji - vodite bolje razgovore. Zaista se povežete sa ljudima koji su tu sa vama. Mislim da je to fantastična strategija i znamo da deluje, jer kada ljudi ovo rade - a pratio sam mnogo ljudi koji su ovo isprobali - širi se. Toliko imaju dobar osećaj zbog toga da počnu to da rade izjutra, prvog časa u danu. Počnu da postavljaju telefon na režim rada u avionu tokom vikenda. Tako vaš telefon ostaje kamera, ali više nije telefon. To je zaista moćna ideja, i znamo da se ljudi mnogo bolje osećaju u svom životu kada to rade.
Koju poentu treba ovde izvući? Ekrani su čudesni; već sam to rekao i smatram da je to istina. Ali način na koji ih koristimo je poput vožnje niz veoma brz i dug put, a vi ste u automobilu u kome je pedala za gas zakucana za pod i teško je dohvatiti kočnicu. Imate izbor. Možete prolaziti pored, recimo, predivnih prizora okeana i fotografisati kroz prozor - to je lako uraditi - ili se možete potruditi da pomerite auto na stranu puta, pritisnete tu kočnicu, izađete, skinete cipele i čarape, krenete par koraka do peska, osetite pesak pod stopalima, prošetate do okeana i dopustite da vam okean zapljusne članke. Vaš život će biti bogatiji i smisleniji zato što ste uneli u sebe to iskustvo i zato što ste ostavili telefon u autu.
Izvor: TED