Interocepcija je senzorni sistem kojim očitavamo svoje fiziološko stanje ili suptilne promene unutrašnjih organa, mišića, zglobova.
Koliko puta smo čuli da treba da slušamo šta nam telo govori? Boravimo u svom telu 24 sata dnevno i teško nam je da razumemo koliko je zapravo loša komunikacija koju imamo sa sa njim. Osim što nam taj fantastičan sistem koji podržava život daje osnovnih pet čula, on nam pruža obiljemogućnosti da ga razumemo i i uspostavimo komunikaciju. Predstavljamo vam potpuno jedinstven sistem koji se naziva interocepcija.
Rečenica: „Slušaj svoje telo” mi je oduvek zvučala jednako kao i ona: „Voli sebe”. Lepo, mudro sigurno, pa i emotivno, ali isto kao i fotografija kojoj pobegne fokus, malo za šta upotrebljivo. Bila sam i potpuno ubeđena da definitivno čujem svoje telo i nerviralo me je što nikako nisam mogla da razumem kako to tačno treba da se slušam. Sve dok nisam otkrila do tada meni potpuno nepoznati jezik kojim se, kao u nekom paralelnom univerzumu, živo priča u svakom trenutku. Unutar mog tela, od glave do pete. I to nekim fascinantnim čulnim sistemima još fantastičnijih naziva: interocepcija, propriocepcija, nocicepcija, vestibularni sistem. Potpuno očarana tim svojim čulima za koja nisam ni znala da ih imam, a koje je joga svakako razvijala, posvetila sam im ogroman deo svog rada, istražujući i oblikujući metod koji posebno razvija razumevanje tog prelepog jezika senzacija i osećaja kojima telo priča. Interocepcija je čulo kojim čitamo sve što se dešava unutar tela i koje je posebno važno za naša emotivna stanja.
Pročitajte još:
Šta je somatopsihički poremećaj: psiha i telo su snažno povezani
Kako da prevedemo jezik tela i simptoma: šta bolest pokušava da nam poruči preko naše duše
Prolazeći kroz neka stara predavanja mog učitelja Leslija Kaminofa, s pažnjom sam zastala baš na delu o pažnji, kojim želim da otvorim priču o čulima na koja smo zaboravili. U stvari, Kaminof je tom prilikom govorio o slobodnoj volji i jedinom izboru koji slobodnom voljom možemo da napravimo – kuda ćemo sa svojom pažnjom. Namerno ili ne, stalno donosimo odluke čemu ili kome ćemo posvetiti svoju pažnju, jer, kao ljudskim bićima, nemoguće nam je da sa jednakim fokusom držimo pažnju na svemu unutar i oko sebe. Zato kada odlučimo čemu ćemo baš u ovom trenutku da se posvetimo, to nešto počinje da poprima oblike koji su nam značajni, dajemo mu šansu da poraste, razvije se i ostavi otisak u telu kao u memorijskoj peni.
Problem sa praktikovanjem ove naše slobodne volje leži u tome što je neophodno da sve osim fokusnih tačaka odbacimo. Isključimo. Zaboravimo. Inače, ništa od one pene, otiska i poezije.
Dobra stvar, međutim, je naša sposobnost da pažnju, kako smo je sklonili, tako isto možemo i da vratimo na to zaboravljeno, i, uz malo posvećenosti i veštine, probudimo i oživimo. Kao interocepciju, na primer, naše uspavano čulo za sve što se dešava unutar tela i ključni deo slagalice koja daje odgovor na pitanje kako se to tačno sluša sopstveno telo.
Kakav je osećaj biti u svom telu sada i ovde?
Interocepcija je senzorni sistem kojim očitavamo svoje fiziološko stanje ili suptilne promene unutrašnjih organa, mišića, zglobova. Rad ovog čula, između ostalog, prepoznajemo kao potrebu za hranom, tečnošću, vazduhom, kretanjem, odmorom, kao temperaturu tela, otkucaje srca, rad bešike, stomaka, creva, jednjaka. Ili, skraćeno, ovim čulom veoma precizno osećamo kakav je doživljaj biti u svom telu ovde i sada.
Zamislimo da jedemo samo kada i koliko smo gladni. Da stanemo ili usporimo kada se umorimo. Igramo, šetamo, vežbamo, potrčimo ili se protegnemo redovno. Zamislimo da ne trpimo. Ne samo odlazak do toaleta, već i neprijatne emocije. Da se lako opustimo. Probudimo se odmorni. Zamislimo optimizam, snagu, vedrinu, radost. Ne, nimalo ne preterujem. Onoliko koliko smo u stanju da se u svom telu osećamo kao kod kuće, toliko smo u stanju i da se pobrinemo za sebe u spoljnom svetu.
Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani!
