Kada sam se udala, smatrala sam da biti u braku podrazumeva da granice između mog supruga i mene ne postoje. Ljubav koja nas je spojila u brak sa sobom je donela bezrezervno poverenje i osećanje da smo produžetak onog drugog. Predala sam jedan deo sebe i postala supruga. Onda su se rodile ćerke. Nisam ni razmišljala o tome da postavim granice.

Moj prostor u koji su one mogle da ulaze je bio uvek otvoren. Predala sam deo sebe i postala majka. Dok smo zaljubljeni i dok su deca mala ne razmišljamo o granicama. Onda dođe trenutak da to ulaženje u našu privatnost bez kucanja, bez izvinjenja počne da nam smeta. Želimo da vratimo svoj život nazad, da imamo svoje vreme, nešto što ne želimo da delimo ni sa kim... Ta potreba za ličnom slobodom se nekada pogrešno tumači kao sebičnost.

Mi smo deo kulture u kojoj granica i mera nisu jasno postavljene. Naši familijarni i korporativni odnosi su vrlo fleksibilni. Upravo je to razlog za nezadovoljstvo i loše međuljudske odnose. Stvaranje zdravih granica je važno za lični razvoj iz dva razloga: prvo da bismo bili u zdravim odnosima sa drugima i drugo - da bismo se osećali dobro sami sa sobom, jer smo mi odgovorni za naše fizičko, emotivno i mentalno stanje.

Privatnost se može povrediti - tako što neko nepozvan "upada" u naš životni prostor ili kada mi sami ne poštujemo tuđu privatnost i ugrožavamo je. Iako je frustrirajuće kada se neko ponaša prema nama kao da smo mu na raspolaganju takve situacije je lako prepoznati. Kada neko to pokuša - možemo se zaštititi. Najčešće se to dešava u zabavljanju, braku, sa našim roditeljima i decom.

Mnogo je teža situacija kada se zamene identiteti pa vam suprug priča šta treba da uradite, kada vas majka ispravlja, pred decom, kako treba da ih vaspitavate, kada vam najbolja prijateljica priča koji je muškarac najbolji za vas, kada vas kolega zamoli da mu pomognete, a u stvari hoće da uradite posao za njega, kada vas šef nazove za vikend da rešite problem koji je on napravio... U svakoj od ovih situacija, ako ne znamo da se postavimo, mi bivamo uvučeni u nečiji tuđi život koji mi ne želimo da živimo.

Možemo naučiti kako da se zaštitimo od ljudi koji nam kradu slobodu i privatnost. Treba da budemo strpljivi i disciplinovani da bismo izgradili novi odnos prema sebi. Ovo vraćanje svoje privatnosti počinje prvo povezivanjem sa svojim osećanjima, odnosno, učenjem da prepoznamo da se u nekim situacijama ne osećamo dobro, čak i kada ne možemo da definišemo šta je to. Nekada prelazimo preko situacija koje nas pune ljutnjom, kada smo uvređeni ili zbunjeni tuđim ponašanjem i time dajemo dozvolu da se to ponovo desi. Da bismo mogli da prepoznamo kada nam neko "upadne" u prostor moramo biti svesni tog trenutka. To je drugi nivo učenja - to počinje kroz povezivanje sa svojim telom. Svesnost našeg tela, njegovog položaja i disanja nam pomaže da budemo emotivno povezani.

PageBreak

Šta je ego, a šta sloboda

Treći nivo je u vezi sa našim uverenjima da treba da budemo dobri i lepo vaspitani, da treba više da mislimo o drugima nego o sebi. Često ne umemo da odgovorimo na tuđi nedostatak mere i jako loše se osećamo nakon toga. Ovo je faza u kojoj učimo jednu od najvažnijih lekcija u životu: da kažemo "NE". Četvrti nivo je da verbalno ili fizički zaštitimo sebe. Ukoliko neko želi da nas zagrli i poljubi protiv naše volje - sigurno ćemo reagovati. Granica u kojoj osećamo fizičku neprijatnost je različita kod svih nas. Na času joge ili pilatesa uvek pitam vežbača da li mu smeta da ga dotaknem i popravim mu položaj.

Malo teže bude kada je napad na nivou naših emocija. Način na koji se ponašamo u takvim situacijama dugoročno utiče na našu samouverenost i samopoštovanje. Zato bi bilo dobro odgovoriti tako da se osećamo dobro, i zbog sebe i zbog onoga kome želimo da skrenemo pažnju da nam se ne dopada kako se ponaša prema nama. Ako reagujemo ne dajući sebi vremena da sagledamo situaciju, možemo sebe izložiti napadu griže savesti i poništiti sve dobrobiti koje smo stekli učeći prethodne tri stvari. Dati sebi vremena za odgovor, sagledati sve kroz poziciju svedoka nas dovodi do rešenja koje će dugoročno biti model našeg ponašanja u takvim situacijama.

Kada sam pomenula važnost postavljanja granice na radionici koju sam vodila, jedna učesnica me je pitala: "Zar nas joga ne uči jedinstvu, da smo deo univerzalne energije? Ako nas već uči da ne postojimo nezavisno od prirode i drugih ljudi, zašto brinuti o granicama?" Granica ipak postoji i ona je izražena kroz individualnu svest za razliku od univerzalne, čiji smo deo. Džek Engler, psiholog i dugogodišnji meditant, rekao je da možemo da otpustimo sebe jedino ako imamo sebe.

Da bismo mogli da postavimo granice - treba da znamo gde smo ranjivi. Koje su te vrednosti koje ego želi da sačuva tako da pronalazi hiljadu načina da ih zamaskira i ne dozvoli da ih otkrijemo. On nas može uveriti da smo sigurni ako imamo posao, brak, ako smo poznati, bogati... Ako ne ispunimo zadatak - imamo osećaj da smo izgubili sve. Postavljanje jasnih granica pomaže u ličnom razvoju ukoliko pojasnimo šta je ego, a šta je sloboda. Greška je misliti da se treba rešiti ega i onda početi duhovni razvoj. Mnogo važnije je ne identifikovati se sa egom. Nije ego taj koji prouzrokuje patnju već verovanje da je život ostvarivanje njegovih želja.

Oduvek sam imala svoju sobu. To je bila oaza u kojoj sam vraćala mir, skupljala snagu, mogla da plačem, da budem u pidžami ceo dan... Kada sam se udala - najteže mi je "pao" gubitak te privatnosti koju mi je davala moja soba. Počinjete da živite u komuni - delite krevet, kupatilo, vaše stare slike su negde u fiokama kod tate i mame...

I dok je želja za stvaranjem porodice jača od gubika lične slobode mislite: "Pa ne može čovek da ima sve". Možda ne može sve, ali mora da ima ono što mu je važno - inače gubi sebe. Uverenje da moram da pripadam da bih bila deo nečega sam preformulisala - mogu da pripadam jedino pod uslovom da zadržim sebe! To je pripadanje u kome poštujete svoju individualnost, razvijate se, živite svoj život i smete da pustite svog partnera da bude ono što jeste! Za postavljanje granica treba imati hrabrosti jer se ide između ranjivosti koju uvek želimo da zamaskiramo ka samopoštovanju i ličnoj slobodi. Ovo je proces ličnog razvoja u kome joga može da nam pomogne.

Zaštita lične slobode, kako je ja vidim, počinje iznutra, a ne spolja. Ona se stiče jačanjem našeg fizičkog, energetskog, emotivnog i mentalnog dela sebe. To je joga - jedinstvo koje možemo steći kroz vežbanje, fokusiranost na ono što se dešava upravo sada, a ne brinući šta treba da se desi ili žaleći što smo propustili da nešto uradimo. Ojačati sebe je osećati sebe i dozvoliti drugima da budu deo nas onoliko koliko našoj duši prija. Kao i u svemu - granica je balans koji mora postojati unutar nas da bismo mogli da ga proširimo na druge!