Odajmo zahvalnost svom telu - ono uvek govori istinu! Jasmina Stojanović iskreno o estetici, trudnoći i prirodnoj lepoti žene

Mejlovi, zahtevi, projekti, rokovi, strategije, kriza, novac, krediti, banke, gužva, sirene u saobraćaju, škripa kočnica, još jedan poziv, još jedan sastanak, još jedan dan, noć, jutro, dobro, loše, bolje, uspeh, neuspeh, kiša, sunce... Rojevi misli, događaja kroz koje prolazimo, trčimo, hodamo lagano, u kojima stojimo, koje čekamo. Ljudi. Sa kojima živimo, smejemo se, nadamo, želimo, plačemo, grlimo. Razilazimo. Nalazimo. Kojima nedostajemo. Koji nam nedostaju. Koji nas slušaju. Ne slušaju. Koji su ljuti jer su bespomoćni. Moćni kada osećaju, vole, šire ljubav, udišu je i izdišu. Mi.

Sloboda telu

Dok sam ja, na primer, nemilosrdno utrljavala razne masne kreme u svaki deo tela tokom trudnoće, gledajući promene koje ništa nije moglo da spreči već u prvom trimestru, razmišljala sam kako ću svojoj ćerki objašnjavati kroz šta sam sve prolazila dok sam joj se radovala, a ona će jedino videti ožiljke posle te borbe i želeti da ne bude kao ja, već neka nasmejana žena sa naslovnih strana. Možda nijedno doba u životu žene nije toliko prožeto lepotom i njenom suprotnošću kao što je trudnoća, kada najmanje i najviše volimo svoje telo, blagosloveno zbog dara koje nosi, ali osuđeno na promene sa kojima ćemo još dugo živeti.

Međutim, tokom tih devet meseci raskrstila sam sa lepotom kao formom i prihvatila sam je kao suštinu. Kao svetlost iz srca. Kao način na koji iskazujemo sebe i onda kada se to ne uklapa u tuđe šablone i razmere. Ali s vremena na vreme zaboravim i počne da me žulja ovo telo, postaje mi malo, vidim mu sve mane, želela bih nešto drugo, neku drugu liniju, neke vitkije ruke, možda dužu kosu...

Ali to je moje telo, odraz moje svesti, mog unutrašnjeg sveta. To su moja blago pogrbljena ramena, jer na njima nosim i više nego što mogu, glava blago isturena napred jer žurim, negde bih već stigla a nisam ni krenula, jake noge koje me drže na zemlji, jer bi me razni vetrovi oduvali, moji široki dlanovi kojima grejem lica jer su uvek vrući. Vreme je da im kažem hvala. Na svemu što govore o meni i meni. Da zahvalim svojim rukama za koje često mislim da su suviše mišićave za ženu, ali njima jako grlim, one mi pružaju nezavisnost da nosim - svoju ćerku i da je dižem visoko, da premestim nameštaj, da nosim lubenice koje obožavam, da njima hvatam i podnosim sve što život donese kao breme i da ga njima tranformišem u uspeh.

Zahvalna sam i mojim prstima, iako su na njima često tragovi moje vatrene prirode (hm, nervoze), jer njima kucam, pišem, stvaram, jer kada me zabole znam da sam možda bila previše kruta i ukočena u stavovima i da treba da budem fleksibilnija. Zahvalna sam i svom stomaku iako stalno uzišem nad njim, nad tim viškom koji ostane posle carskog reza i ništa ne može da ga ukloni. Taj stomak, sada van merila moderne estetike, širio se i pružio mi radost rađanja. Hvala materici koja je iznedrila život jednog predivnog bića i grudima koje su joj davale hranu, koje su potvrda čuda šta naše telo može da bude i jeste. Hvala i mojoj kosi, koju moje Sunce u prvoj kući stalno „gori" i uvek je kratka, jer tako najbolje govori o mojoj dečijoj prirodi i Marsovoj energiji. Posebno sam ovih dana zahvalna bolu u želucu, koji me svaki put opomene da sve ono što ne mogu da svarim, ne moram i da progutam - najviše reči, emocije, ljude, situacije...

Hvala mom nesavršenom telu, jer je upravo takvo meni dato za ono što me čeka, upravo ovakvo sada je formirano svakom mojom mišlju, akcijom, idejom. Upravo ono će mi govoriti gde grešim, da li napredujem ili sebe zapostavljam. Da li se ispravljam ka nebu ili savijam ka zemlji. Koliko brzo hodam i da li uopste želim da sam na ovom putu. Ako mu poklanjam pažnju, čuću poruke svog bića na koje često ne obraćam pažnju.

Iz ovakve zahvalnosti preplavljuje me mir, iz mira dolazi prihvatanje, a prihvatanje neprihvatljivog je najveći izvor milosti na ovom svetu.

Izvor: Sensa