Već dugo sam privezana za kraj konopca koji svojim strelčevskim žarom odapinjem ka ciljevima i onda puštam da me odnese, usmerena ka jednom, dok sve ostalo promiče i ostaje u obrisima iza mene. Ovog leta dogodio se preokret. Dobila sam zadatak koji za mene nije malo lak. Da se zaustavim. Da pustim ljude da budu ono što jesu, umesto da ih guram u akcije i poduhvate. Da u tišini čekanja pustim da se stvari same dogode, bez mog uplitanja, bez mog "programiranja". Da prihvatim ono što ne mogu da promenim i zavolim čak i ono što ne mogu isprva da prihvatim. Da u tišini Ničega osetim prisustvo Svega. Izazov.

Vreme je presporo onom ko očekuje...

Vreme ne možemo da uhvatimo, opipamo, sačuvamo - od svih naših iskustava, ono je najneopipljivije. Možemo ga jedino opisati pomoću stvari koje se događaju u njemu. Duši prepunoj očekivanja ono je sporo, razvlači se i svaki minut traje kao mala večnost. Ne očekuj, prva lekcija.

Vreme je prebrzo onome ko strahuje...

Uzburka se voda osećanja, postane mutna i ne vidi se dno. Ponese me i usplahirena ustajem, krenem, spremna da delujem i da učinim korak. Ne strahuj, druga lekcija. Kroz mirnu površinu vode jasno se vidi dno, kao što se kroz umiren um jasno nazire rešenje.

Vreme je predugo onome ko žali...

Kada sam stala, utišala se i zaustavila svaku akciju, čula sam i ono što nisam želela da čujem, osetila i ono što nisam želela da osetim, videla sebe onakvu kakvom nisam želela da se vidim. Kada više ne postoje očekivanja, kada se shvati šta je želja a šta potreba, onda ostaje samo sada - ovaj trenutak u kome osećate vetar na licu, ruku na klupi, čujete bat koraka po asfaltu ili suze na licu. Pusti, prepusti, otpusti, treća lekcija.

Ali, onome ko voli, za njega vreme ne postoji...

Ne morate da klečite na kolenima ili da prolazite iskušenja u pustinjama. Ne morate da idete na hodočašća ili da se klanjate božanstvima da biste prošli transformaciju. To možda nije vaš put. Možda samo treba da zaustavite svako kretanje, pa čak i samu misao o kretanju. Možda će vaša najdinamičnija akcija biti da ne činite toliko koliko činite. Da pustite život da vam donese najlepše darove, da vas pronađu najdivniji ljudi, da vam priđu svi oni mimo kojih ste u žurbi prolazili, da čujete ono za šta niste imali strpljenja i da vidite ono što je u obrisima ostajalo iza vas, baš kao iza mene.

I u tišini te zaustavljenosti postaćete svesni kako putevi menjaju smer - više ne vode od vas, već ka vama.

Izvor:Sensa