Zadnja dva meseca u sklopu pokreta i book ture Svesne&Svoje, sastajem se uživo sa velikim brojem čitateljki širom Srbije i regiona. U toj živoj razmeni i interakciji sa ženama različitih uzrasta i profesija, postavljaju se mnoga pitanje, ali jedno se stalno vraća: "Kako da odlučimo da budemo odgovorne za svoj život? Ne želim da budem žrtva životnih okolnosti, ali ne znam kako to da promenim".
Odgovornost nije isto što i krivica
Neverovatno je koliko često preuzimamo odgovornost za druge, za roditelje, partnera, decu i koliko nam je teško da preuzmemo odgovornost za sebe i svoj život. Iza toga stoji niz socioloških i istorijskih faktora, koji su definisali ulogu žene u društvu. Decenijama su žene učene da ćute i trpe kao preduslov za život. Lična vrednost žene se ocenjivala i dan danas ocenjuje isključivo kroz njen doprinos drugima. Duboko su ukorenjeni "sindrom neželjene ćerke" i "kult majke mučenice" na Balkanu. Usađen nam je osećaj krivice za sve ko jesmo i ko nismo, što je oduvek bio dobar alat za manipulisanje ženama kroz istoriju. Dokazano je da je krivica naučena društvena emocija, koja igra ključnu ulogu u interakciji unutar društva.
Vrednost žene se ocenjivala i dan danas ocenjuje isključivo kroz njen doprinos drugima.
Koren problema se krije u tome što smo poistovetili ODGOVORNOST sa KRIVICOM. To je potvrdila i rečenica koju sam čula od jedne devojke: "Ako nisam odgovorna, onda nisam ni kriva". Ako ne donosim odluke, onda ne mogu ni da pogrešim.
Dokazano je da je krivica naučena društvena emocija, koja igra ključnu ulogu u interakciji unutar društva.
To je definitivno tako, postavlja se samo pitanje - ko onda donosi te odluke za tebe? Koliko često svesno ili nesvesno predajemo svoju moć u tuđe ruke, verujući da neko drugi bolje zna šta je za nas dobro? Jasno je da to "vučemo iz kuće", jer smo puno puta čuli "uradi kako ti kažem, ja znam šta je dobro za tebe". Želeli su za nas najbolje, samo što nisu bili svesni toga da je zapravo to je bio početak kraja. Tu je počela naša pasivizacija. Povlačenje od aktivnog, javnog delovanja, obustavljanje svakog otpora, mirenje sa postojećim stanjem i kao rezultat toga umrtvljenje. Posledice toga su generacije žena, koje ne znaju kako da veruju sebi i kako da budu kreatorke svog života. Ne mogu da budu same sebi dovoljne, traže razloge za sreću u drugima, traže priznanje u očima okoline, spremne na sve samo da budu primećene i prihvaćene.
Ko biram da budem?
Put ka samoisceljenju je kroz svesno preuzimanje odgovornosti za to ko biram da budem. Nekada moramo da priznamo sebi KO NISMO, da bi mogle da definišemo KO JESMO.
Napišite sebi na levom delu papira ko više niste, a na desnom ko birate da budete. Kada to osvestite dajte sebi vremena da u to zaista i poverujete. Nije lako priznati sebi "Ja biram da…" Jer u trenucima kada nam je najteže, od najbližih možemo čuti: "Sama si ga birala." Prvo osetimo nemoć, ali onda dođe trenutak osvešćivanja i suočavanja sa oslobađajućom istinom: Ako sam ga sama birala, mogu i da ga promenim, i partnera i posao.
Svaki izbor je odgovor
Koren reči odgovornost je upravo to - odgovor. Nekada zaista ne možemo da biramo šta nam se dešava, ali možemo da odaberemo kakav će biti naš odgovor na to što se desilo. Iza svakog IZBORA se krije ODGOVOR na nešto. To je prvi korak ka razvoju odgovornosti za svoj život.
Odgovorite na ova pitanja:
Kakav bi bio moj odgovor, da se ne bojim da ću biti kriva?
Kakav će biti moj odgovor, sada kada znam da mogu da biram?
Sensa: Elena Srzentić Frleta, magistar socioloških nauka, transformacioni coach i autor coaching programa za žene LadyLifeCoach.
Možda će vas zanimati i koje reči svaka ćerka treba da čuje.
BONUS VIDEO: