Vi ste čarobni štapić

U razgovoru sa dr Vladimirom Mišićem, diplomiranim psihologom, psihoterapeutom, psihološkim savetnikom i life coachem, osnivačem sajta Vaš Psiholog, psihološkog savetovališta Ekvilibrijum u Beogradu i prvim stručnjakom koji je pokrenuo praktikovanje psihoterapije i savetovanja putem Skajpa, i psihoterapeutkinjom Marijom Asanović, dolazimo do zaključka da je briga o našem mentalnom zdravlju i razvijanje osećaja zadovoljstva i samopouzdanja odgovornost kako nas samih, tako i našeg društva. Psihoterapija i life coaching su različiti pristupi kojima možemo pomoći sebi i postići željeno stanje uz nadzor stručnjaka.

Dr Vladimir Mišić je mišljenja da, za razliku od psihoterapije, gde nestručni terapeut može da naškodi klijentu, u life coachingu to ne bi trebalo da bude slučaj. Loše vođen coaching neće klijentu naškoditi u nekom dubljem psihološkom smislu, ali svakako mu neće pomoći u ostvarenju ciljeva i onoga što želi. „Ako je life coach osoba koja ne zna da radi, desiće mu/njoj se pre ili kasnije da će klijenti prestati da dolaze jer neće biti zadovoljni. U svakoj profesiji imate majstore svog zanata, osrednje i one koji su veoma loši. Uzmite za primer frizere - imate jako malo vrhunskih frizera, a postoji dosta onih koji su jako loši - isto je i u coachingu i psihoterapiji".

Iako po definiciji lifecoaching ne spada u psihoterapiju i ne sme da zadire u to područje, prema mišljenju psihoterapeutkinje Marije Asanović, rad sa klijentom na osetljivim temama verovatno može da pokrene neke psihološke procese, ali kako kaže, nije baš tako lako pokrenuti ih. „Svi mi imamo mehanizme odbrane, naučene nesvesne načine reagovanja kojima se štitimo i ja verujem da su oni glavna prepreka u radu life coachinga. Mi, terapeuti, nekada radimo mesecima, čak i godinama sa klijentima upoznajući njihove mehanizme odbrane, kako ih koriste, kako i zašto su ih kreirali da bi mogli od njih da se odmaknu i ponovo dobiju moć izbora".

Psihoterapeutkinja smatra da life coaching ne može da rešava psihološke probleme i traume. Marija Asanović nas savetuje kako da prepoznamo da je rad sa „trenerom" otišao u pogrešnom smeru: „Moramo uvek da pratimo sebe i da se pitamo kako smo u nekom odnosu sa drugom osobom. Nije to lako prepoznati. Razna nesvesna uverenja mogu da nas ometaju u tom procesu, ali uglavnom možemo da osetimo da li nam nešto prija ili ne, da li to što se dešava želimo ili ne želimo".

PageBreak

Granice između life coachinga i psihoterapije

Dr Vladimir Mišić takođe smatra da psihoterapija ne bi trebalo da ima ikakve veze sa life coachingom jer je reč o dve potpuno odvojene, različite stvari.

„Nažalost, to mnogi ne razumeju. Psihoterapija se bavi psihološkim poremećajima, simptomima, ona pomaže ljudima da uklone ili redukuju svoju psihološku patnju, prihvate sebe, oslobode se simptoma, uspostave funkcionalno ponašanje i sl. S druge strane, cilj coachinga je da pomogne relativno psihički stabilnim osobama da ostvare svoje životne ciljeve (vezane za različite aspekte života kao što su: ljubav, novac, karijera, kreativnost, zdravlje, izgled i sl.), da ih definišu na jasan i realističan način, da otklone unutrašnje i spoljašnje blokade koje stoje na putu ostvarenja tih ciljeva, da izrade akcioni plan, da ga sprovedu u delo, da budu fleksibilni na tom putu i sl."

U radu sa klijentima naš sagovornik često primenjuje psihoterapiju i coaching, ali nikada u isto vreme. Kada pomogne nekom da se stabilizuje psihički i smanji njegovu psihičku patnju (što spada u domen psihoterapije) otvara se prostor u okviru kog može da se radi na životnim ciljevima osobe koji mogu da povećaju njeno samopouzdanje i to ujedno spada u domen coachinga. „Postoji razlog zašto bi i psihoterapeuti trebalo da znaju tehnike iz life coachinga. Razlog za to je što postoje klijenti koji imaju poremećaj ličnosti a u tom domenu psihoterapija može da pomogne samo ograničeno, a coaching može mnogo da pomogne tim osobama da žive funkcionalno i da se pomere sa mrtve tačke, tako što će naučiti kako da postavljaju i ostvaruju svoje životne ciljeve."

Lično mišljenje dr Mišića je da uopšte nije lako pronaći dobrog trenera životnih veština. Dobar i iskusan coach može da nas usmeri i pomogne nam da otklonimo ljubavne, poslovne ili druge važne životne dileme. „Koristi možete imati samo od dobrog coacha, a od neiskusnog nećete imati koristi, samo ćete potrošiti pare i vreme."

Ovo pravilo uvek poštuju srećni ljudi: evo kako da ostvarite harmoničan odnos sa Univerzumom

Razliku između psihoterapije, coachinga i toga kako odabrati ono što nam je potrebno, na sličan način objašnjava i psihoterapeutkinja Marija Asanović. Marija ističe da nam psihoterapija pomaže da istražimo uzroke simptoma i saniramo ih tamo gde su nastali ili naučimo na koji način da se nosimo sa njima. „Life coaching ostaje na jednom površnijem nivou, njihove tehnike su pragmatičnije i usmerene više na sadašnjosti i budućnost. Imajte samo na umu da se promene ne dešavaju preko noći. Ako smo jedan značajan deo života proveli kreirajući jedan način življenja i pogleda na svet, ne možemo za mesec dana to izbrisati, zaboraviti i postati neko drugi. To ne samo da nije moguće, već je i invazivno u odnosu na onaj deo nas koji je taj mehanizam stvorio (iz uvek opravdanog razloga) i živeo najbolje što je umeo do tog trenutka. Najbolji parametar da li neki način rada funkcioniše sam ja i to kako se osećam. U datom trenutku i kasnije, kada prođe neko vreme. Ne možete pogrešiti, najgore što može da vam se desi je da ne dobijete ono po šta ste došli. Ovo važi za ljude bez težih mentalnih problema i teškoća. Oni koji ih imaju biće upućeni kod psihijatra."

PageBreak

Iskustvo i odgovarajuća edukacija su ključni

Kada je u pitanju tema stručnog obrazovanja, dr Vladimir Mišić nam objašnjava da bi osoba koja želi da se bavi life coachingom, trebalo da završi edukaciju koja će toj osobi dati praktično znanje i, pre svega, je naučiti odgovarajućim tehnikama koje predstavljaju „alat" za rad s ljudima.

„Naravno da tehnike nisu sve u radu sa ljudima, ali su bitne. Naravno da je i talenat za rad sa ljudima bitan, to je nešto sto ne može da se nauči. Obično oni koji su talentovani žele da se bave ovim poslom. Postoje i oni koji nisu talentovani, ali oni obično sami odustanu pre ili kasnije kada vide da ne mogu da rade sa klijentima ili kada uvide da njihov primarni motiv za rad sa ljudima nije bila autentična želja da pomažu drugima."

Prema rečima dr Mišića u okviru većine edukacija praktikant kroz praktičan rad sarađuje s klijentom. Taj rad se potom supervizira, a praktikant dobija povratnu informaciju i kroz taj feedback saznaje šta je u tom radu bilo dobro i šta bi trebalo da promeni u radu s klijentom.

Kako razrešiti uzrok poljuljanih odnosa između muškaraca i žena: nasleđeni bol prošlosti

„Ne postoje neka specijalna testiranja da li je neko dovoljno dobar ili nije, to će pokazati vreme a oni koji o tome najbolje prosuđuju su njegovi/njeni budući klijenti. Kada završite edukaciju za life coaching, to je isto kao kada ste položili vozački ispit. Znate da vozite, ali još uvek niste vozač jer nemate dovoljno iskustva. Zanat se stiče iskustvom, odnosno radom sa velikim brojem klijenata. Moje iskustvo kaže da je potrebno minimum pet godina kontinuiranog rada sa klijentima kako bi neko postao profesionalac u ovoj oblasti. Pored toga, da bi neko bio dobar life coach on ili ona mora imati bogato vlastito životno iskustvo. To je razlog zašto neko ko ima 25 godina ne može biti vrhunski life coach. Životno iskustvo zahteva vreme i ne uči se na edukaciji."

Savet psihoterapeutkinje Marije Asanović je da se uvek raspitamo šta terapeut ili life coach imaju od diploma i iskustva. Prema njenim rečima, svaka škola ima svoj program. Dok je za zanimanje psihoterapeuta neophodna četvorogodišnja edukacija (koja podrazumeva rad na sebi, teoriju, vežbe za vreme kojih učitelji vrše superviziju i procenu da li je osoba spremna da izađe na ispit) uz prethodno završen fakultet, za life coacha trening je znatno kraći. Osobe koje drže psihološke i psihoterapeutske radionice moraju da imaju obuku iz tih oblasti, koja predstavlja najbolju garanciju - za prvi trenutak.

PageBreak

Čarobni štapić i instant rešenja?

Kao stručnjak koji ima bogato iskustvo iz oblasti psihoterapije, psihološkog savetovanja i coachinga, dr Vladimir Mišić se u privatnoj praksi najviše susretao sa klijentima koji imaju neki od anksioznih poremećaja kao što su: napadi panike, agorafobija, generalizovani anksiozni poremećaj, opsesivno-kompulsivni poremećaj, kao i lakši oblici depresije, bračno i partnersko savetovanje. Kada je u pitanju oblast coachinga naš sagovornik je radio sa klijentima koji su želeli da smanje svoju telesnu težinu, prestanu da puše, želeli da unaprede svoj biznis i karijeru, da pronađu adekvatnog partnera i sl.

Prema Vladimirovim rečima, pravim radom na sebi ljudi mogu da postignu dobre rezultate, značajno redukuju simptome i time promene svoj način gledanja na stvari, sebe i život. „Kod lakših problema kao što su anksiozni poremećaji (napadi panike, fobije, lakše depresije i sl.) osoba se uz pomoć psihoterapije može osloboditi tih problema u potpunosti i zauvek. Neko ko je, na primer, imao anksioznost može naučiti da se oslobodi anksioznosti u potpunosti, ali to zahteva strpljenje i rad na sebi. Nema čarobnog štapića i brzih, instant rešenja."

Čak i osobe sa težim psihičkim poremećajima - koji spadaju u domen psihijatrije - mogu da nauče da žive sa njima i samim tim smanje nepotrebnu i suvišnu patnju. Potrebno je na psihičke poremećaje gledati kao i na somatske bolesti, pa se tako pacijenti koji, na primer, imaju visok pritisak, leče ceo život pijući lekove i vodeći računa o ishrani i na taj način poboljšavaju kvalitet života. Bitan je naš pristup i način na koji posmatramo različite tegobe i poremećaje.

Emotivni mamurluk: kako da iskustva stečena iz emocija postanu naši učitelji

Psihoterapeutkinja Asanović objašnjava da je briga o psihološkom zdravlju na našim prostorima i dalje tabu tema, ali sve manje. „Kada su u pitanju malo ozbiljniji problemi i poremećaji, kao što je depresija, na primer, stigma je mnogo prisutnija. U Evropi i Americi je slično. Tamo sve više javnih ličnosti izlazi u javnost sa svojim dijagnozama i šalje poruku da je i to u redu, da s tim može da se živi, da postoje načini da se to prebrodi i da to nije sramota. Na primer, možda naš mozak ne luči dovoljno serotonina i zbog toga smo depresivni. To se da popraviti. Kao što pankreas ne proizvodi dovoljno insulina, pa dobijemo dijabetes. Blago nama što živimo u ovom vremenu, a ne u vekovima do sada. Što više ljudi priča o tome, stigme će biti manje. „Svakako je važno reći da je rad na sebi lep i koristan."

Kako naša sagovornica Marija Asanović poručuje, na nama samima je odgovornost da radimo na sebi i budemo bolji za sebe i za druge. Pristup ćemo odabrati prema sopstvenim potrebama ili kapactetima, a naša različitost će nas opredeliti za put kojim ćemo da krenemo. „Divno je što imamo izbor. Živimo u vremenu koje nije lako i nosi puno izazova, ali nam istovremeno pruža mogućnosti koje naši roditelji, bake i deke nisu imali - na dohvat ruke su nam tolika znanja, učitelji, škole. Uzmite ono što imaju da vam daju, učite, rastite."

Izvor: Lovesensa