Prihvatite krizu kao izazov

U toj situaciji je najvažnije na adekvatan način se pozdraviti sa bliskom osobom, svaki trenutak proveden zajedno je dragocen i bitniji od bilo kog posla. Opraštanje treba da ima formu zahvalnosti zbog svega što je ta osoba učinila za Vas, sreće zbog svih lepih zajedničkih trenutaka, što je bila deo vašeg života. Naravno, preplavljujuća tuga je neizbežna, ali je iskustvo pokazalo da je proces žaljenja najadekvatnije zaokružen kada se opraštanje sprovede uvremenjeno, dok postoji mogućnost za dijalog.

Kada je gubitak posla glavni uzrok pada raspoloženja, situacija je nešto bolja nego kada je reč o gubitku zdravlja, mada se to osobi koja ostane bez posla ne čini tako. Odrastanje u jednom društvenom sistemu utiče na formiranje navika i način razmišljanja, pa se gubitak "stalnog" posla doživljava katastrofično, umesto da se takva kriza shvati kao prilika za pokretanje sopstvenog biznisa, ostvarenje pritajenih želja za koje se nikada ranije nije nalazilo dovoljno vremena i snage baš zbog neizvesnog ishoda.

Ljudi su obično pesimisti kada razmišljaju o verovatnoći da unovče svoje ideje i znanje, umesto da se fokusiraju na ono što najviše vole da rade, jer upravo je tu ključ za rešavanje problema. Ako nešto volite da radite, činićete to i prekovremeno, što je dobar osnova za pokretanje bilo kog privatnog posla.

Kako da vam više ne bude važno šta drugi misle: 3 metode za srećan život koji ne zavisi od tuđeg mišljenja

Zakonski postoji mogućnost za pokretanje sopstvenog posla sa poreskim olakšicama nakon pravljenja adekvatnog biznis plana, samo što to okolina obično ne razume, već gleda na to kao na rizično uletanje u još veći problem. Zato je važno da osoba kroz psihološko savetovanje razluči šta je izraz samo želje (bez realne osnove za realizaciju), a šta ima utemeljenje u realnoj proceni društvenih okolnosti i tržišta. Svi veliki projekti su u osnovi vrlo jednostavni i oslanjaju se na realnu procenu ljudske prirode i potrošačkog mentaliteta.

Najbolje je krizu prihvatiti kao izazov, kao šansu za prevazilaženje sopstvenih kapaciteta. Međutim, takav način razmišljanja se stiče pre svega u detinjstvu, posmatranjem roditelja koji ne kukaju, već se hvataju ukoštac sa problemima. Deca koju roditelji podstiču na samostalnost, koji pred njih stavljaju razvojno adekvatne zadatke, čije savladavanje dovodi do porasta samopouzdanja, biće takva i kada odrastu. Oni nisu prezaštićivani niti izlagani prejakim stresogenim situacijama bez prethodne pripreme, kod njih se od samog početka podstiče radost savladavanja problematičnih situacija. Sa takvom decom se razgovara na koji način sve mogu da pristupe rešavanju nekog problema, akcenat nije na faktoru sreće i slučajnosti, već trudu i upornosti. Ne treba zanemariti ni biološke potencijale: dok nekoga najobičniji povetarac sruši, drugome ni oluja ne može ništa.

Šta se dešava sa osobama koje nisu podsticane od ranog uzrasta na samostalnost? Kako da neko ko nije imao adekvatnu podršku porodice samom sebi bude oslonac u odraslom dobu?

Jačina ličnosti se može steći i posredno, kroz socijalnu podršku prijatelja, psihoterapeuta, partnera, kroz lični rad na sebi i edukaciju. Pristup rešavanju problema se uči, bitno je da fokus ne bude na samom cilju već načinu dolaska do cilja. Lažni optimizam ne pomaže, bolje je prisetiti se sličnih situacija sa pozitivnim ishodom. Socijalna podrška je bitna, naročito u vidu konkretne pomoći za obavljanje svakodnevnih aktivnosti. Treba razvijati spontano traženje pomoći bez stida, ono što nije hitno ostaviti po strani, dati sebi dozvolu da se ne uspe. Neuspeh nije razlog za pad samopouzdanja, bilo koji pokušaj rešavanja problema treba da bude razlog za ponos.

Bilo koji hobi vremenski nije dug, ali je značajan jer rasterećenija osoba bolje razmišlja i pravi dobre izbore. U našoj kulturi okolina osuđuje ako se neko ponaša drugačije, ako ne ispoljava tugu otvoreno, ako ne odustaje od malih, sitnih rituala i u teškim vremenima. Važno je dozvoliti sebi spontanost, raditi ono što vam prija, puni baterije, bez obzira kako to izgleda sa strane. Čak i osobe koje su na bolničkom lečenju ne treba da odustaju od malih rituala koji ih osnažuju i daju im smisao. Uživajte u sitnicama koje život znače. Mnoge stres sustiže kasnije, kada sve prođe. Individualne razlike su velike u načinu prevazilaženja stresa, za one koji imaju tu mogućnost najbolje je da se jave psihoterapeutu i da sa stručnim licem rade na osnaživanju sopstvenih kapaciteta.

Autor: Jasna Bulajić-Stepanović,
psiholog-psihoterapeut,
psiholog Mense Srbije i psiholog Mense Crne Gore

Izvor: Pharma Medica

Prethodna strana