Da li su suze lekovite: kako nas plakanje isceljuje

Neki novinarski zadaci su teški. Dobro se sećam svakog intervjua sa onim sagovornicima čije su priče bile toliko emotivne da sam gutala knedle i susprezala suze. Ovaj zadatak nije trebalo da bude takav. Čitala sam knjigu Holističko zdravlje žene Senke Kušer-Mijić, spremajući se za razgovor sa autorkom.

Da li je moguće da sam duboko svesnim činom plakanja oprostila sebi i iscelila staru traumu?

Tema za članak o isceljivanju plakanjem nametnula se sama od sebe. Mogu li suze zaista da očiste našu dušu? Ako je to tako, zašto toliko često susprežemo ili prekidamo tok suza, ne dopuštajući svojim emocijama da se manifestuju? Zašto u nekim trenucima, kad najviše trpimo, patimo i gušimo se u bolu, ne možemo niz obraz da pustimo ni kap? Zašto je to tako iako je plač urođen svakom ljudskom biću?

Posebna vrsta suza

Prva stvar koju učinimo kada dođemo na svet jeste da zaplačemo. Kako je Šarlota Bronte (Charlotte Brontë) napisala: „Od rođenja, plač je uvek bio znak da smo živi”, no u našem društvu se suze ipak smatraju znakom slabosti i ranjivosti. Devojčicama se govori da je u redu plakati, ali ako je žena u odrasloj dobi sklona suzama, okolina je često smatra preterano senzibilnom. Dečacima i muškarcima nametnut je stereotip hrabrosti, a da bi ga zadržali, ne smeju da puste suzu, jer plač ukazuje na slabost i plašljivost. Uz ta nepisana pravila odrastamo, neki sa više smelosti u oslobađanju, a neki u potiskivanju suza.

Stručnjaci se danas slažu u tome da bi svi, bez obzira na pol i uzrast, trebalo da plaču kad osete potrebu. „Plakanje je jedan od univerzalnih načina iskazivanja emocija ljudskog bića i prisutno je od rođenja do smrti”¸ kaže psihoterapeutkinja Mirta Fraisman Čobanov. „Emocionalno snažni događaji u našem životu često su propraćeni suzama. To mogu biti suze radosnice prilikom rođenja deteta ili pak suze koje se javljaju kao reakcija na tužne događaje, a zajedničko im je to da nam omogućuju otpuštanje nagomilanih emocija.”

No, nisu sve suze iste – ne donosi svaka slana kapljica katarzu. Nije isto isplakati se seckajući luk koji nadražuje i stimuliše suzne žlezde, ili jecati podstaknut sopstvenom tugom. Naše telo, naime, proizvodi tri vrste suza i svaka ima svoju isceljujuću ulogu, navodi klinički psihijatar Džudit Orlov (Judith Orloff) u knjizi The Empath’s Survival Guide: Life Strategies for Sensitive People. Refleksne suze čiste oči kad im nešto smeta, pa, na primer, automatski poteku kada nam u oko uđe mušica, zasmeta dim ili dok seckamo aromatičnu lukovicu. Druga vrsta suza, bazalne suze, neprestano se proizvode, a njihov je zadatak da rožnjača bude vlažna i zaštićena od infekcija. Emocionalne suze, s druge strane, imaju posebne zdravstvene dobrobiti. To su one suze koje teku nakon prekida veze, tokom tužnog filma ili na sestrinom venčanju.

Izražene emocije

Biohemičar dr Vilijam Frej (dr William H. Frey), koga nazivaju ekspertom za suze, još je osamdesetih godina prošlog veka otkrio da refleksne suze sadrže 98 odsto vode, dok emocionalne sadrže i znatno veću količinu raznih belančevina. Proučavajući sastav suza, dr Frej je otkrio da sa emocionalnim suzama izlučujemo ACTH hormonstresa i neke toksine koji se akumuliraju u telu tokom emocionalnog stresa.

Kasnija istraživanja poduprla su njegovu tvrdnju da plakanje zaista deluje kao isceljujući proces. Pokazalo se, naime, da suze tuge i bola sadrže više kalijuma, koji se povezuje sa radom nervnog sistema, kontrolom mišića i krvnim pritiskom, i mangana, minerala koji je zadužen za dobro raspoloženje – prenizak nivo mangana u organizmu može usporiti zgrušavanje krvi, uzrokovati kožne probleme i smanjiti nivo holesterola, ali i prevelika količina mangana u organizmu može uzrokovati zdravstvene tegobe.

Osim toga, i pronalazak tragova prolaktina, hormona koji je takođe povezan sa stresom, objašnjava činjenicu zašto je ženski pol skloniji suzama. Takođe, neki istraživači smatraju da plakanje podstiče lučenje endorfina, naših prirodnih analgetika koji umanjuju bol i pomažu nam da se lakše nosimo sa emocionalnom traumom.
Izlučivanje svih tih hemikalija može biti objašnjenje zašto se nakon plakanja osećamo bolje, rasterećenije, mirnije, čak i kad je problem i dalje prisutan. Ako ste ikad zaplakali iz duše, onda i sami znate da dobar plač može delovati kao panaceja.
„Emocionalne suze i njihov sadržaj mogu biti jedna od metoda kojima se telo vraća u ravnotežu nakon stresnog događaja”, objašnjava dr Frej, američki profesor farmaceutike sa Univerziteta u Minesoti. „Možda se nakon plakanja osećamo bolje, jer hemikalije nagomilane u našem telu tokom emocionalnog stresa doslovce isplačemo napolje.”

PageBreak
Osim takve moćne obnove psihičke i fizičke ravnoteže, suze, prema mišljenju drugih teoretičara, mogu biti i signal za pomoć jer su univerzalni znak neke nevolje. Na primer, holandski stručnjaci sa Univerzitea Tilburg utvrdili su da i muškarci i žene daju više emotivne podrške osobi suznih očiju i zajapurenog nosa. „Suzama drugim ljudima dajemo do znanja kako se osećamo”, kaže terapeutkinja Fraisman Čobanov. „Kad vidimo osobu koja plače, instinktivno poželimo da joj pružimo podršku, čime se sprečava agresivnost, a učvršćuju odnosi i gradi zajedništvo.”

Plakanje je posebno važno u oslobađanju od tuge, kada suze u talasima naviru nakon traumatičnog događaja. Suze nam u tim slučajevima dopuštaju da izrazimo psihički bol u fizičkom obliku. „Plakanje je važno za vreme procesa tugovanja nakon smrti ili gubitka dragih nam osoba”, ističe terapeutkinja. „Ono nam pomaže da prihvatimo novonastalu situaciju, otpustimo prošlost i da stvaramo temelje za nastavak ispunjenog života.”

Suzama kao da zaceljujemo bolne ožiljke na duši da bismo mogli da nastavimo da živimo otvorenog srca. U suprotnom, ako učestalo potiskujemo snažna osećanja, ne dopuštajući telu da se putem suza detoksikuje jer mislimo da bi to bilo suviše komplikovano ili previše bolno (i za nas i za druge), oni ne nestaju, nego postaju vrsta otrova koji nas može još više povrediti. Sa psihološkog stanovišta, dugoročno potiskivane emocije i progutane suze gotovo su siguran put ka anksioznosti ili depresiji, a sa holističkog gledišta mogu biti uzrok ozbiljnih fizičkih i psihosomatskih tegoba.

Čin olakšanja

„Plakanje je jedna od trinaest prirodnih, ljudskih potreba koje nikad ne bismo smeli da potiskujemo”, ističe Senka Kušer-Mijić, ajurvedska i holistička terapeutkinja. „Plakanje je, zajedno sa izlučivanjem, mokrenjem, prolaskom gasova, povraćanjem, podrigivanjem, disanjem, zevanjem, kašljanjem, ejakulacijom, gladi, žeđi i spavanjem, naša prirodna potreba koja treba da bude zadovoljena da bi bila uspostavljena, a zatim i održavana prirodna ravnoteža uma, duha i tela. Ove telesne funkcije su naša prirodna potreba i kada se pojave, treba da budu ne samo prihvaćene, nego i izražene bez potiskivanja. Svako suzdržavanje je štetno i postaje podloga za moguće bolesti.”
Glavobolja, bol u očima, ukočenost vrata i vrtoglavice mogu biti neke od tegoba, dok ponovljena i stalna supresija može uzrokovati još veće probleme, kao što su srčane bolesti, anoreksija, oticanje očnih kapaka, prehlada, sinusitis, bolovi u glavi ili srcu, ukočenost vrata, čak i tumor abdomena.

„Plakanje je naša potreba kojom se energetski resetujemo i čistimo, ona nam omogućava izbacivanje nagomilanih, potisnutih emocija koje nakupljene u nama izazivaju toksičnost. Da bismo, dakle, ostali zdravi i oslobodili se svega nakupljenog, treba sebi da pružimo podršku i razumevanje, a zatim dopustimo i plakanje”, zaključuje holistička terapeutkinja.

Za razliku od zapadnjaka, koji suze tuge najčešće skrivaju ili potiskuju, u Japanu toliko snažno veruju u zdravstvene dobrobiti plakanja da su tu mudrost primenili u tzv. klubovima za plakanje koje nazivaju rui-katsu (u doslovnom prevodu: za one koji traže suze). U njima se kolektivno prepuštaju plaču, a u tome im najčešće pomaže gledanje tužnih filmova i video klipova. Ovakvi klubovi su zasnovani na uverenju da plakanjem otpuštamo stres, pa Japanci rone suze i natapaju maramice, verujući da je to odličan način očuvanja dobrog mentalnog zdravlja.

Njihovu teoriju podupiru i istraživanja. Američki naučnici sa Univerziteta u Južnoj Floridi su utvrdili da su se gotovo svi – preciznije, devet od deset ispitanika – bolje osećali nakon plakanja, jer taj čin donosi znatno olakšanje, oslobađa od stresa i popravlja raspoloženje.

Ipak, dok nekima slane kapi može izmamiti i sentimentalna reklama na TV-u, oni sa „suvim” očima teško će osetiti dobrobiti plakanja. Koliko ćemo se često prepuštati tom samozaštitnom procesu i koliko će nam to pomoći najviše zavisi od naše ličnosti, otkrili su isti psiholozi. Prema njihovim tvrdnjama, neurotične osobe češće plaču i lakše ih je podstaći na plakanje, pa je i veća verovatnoća da će se osećati bolje, dok je manja verovatnoća da će blagodeti terapije plakanjem osetiti osobe koje tokom plakanja osećaju stid, kao i one sa simptomima anksioznosti i osobe koje nisu u stanju da dožive zadovoljstvo.

Mentalni trening

Istraživači sa Floride su zaključili i da namerno izazvano plakanje može da koristi, posebno osobama koje teško izražavaju tugu ili nisu u stanju „ni suzu da puste”, bilo da im je teško da osete intenzivnije emocije, ili ih osećaju, a nisu u stanju da ih izraze.
„Osobe koje nisu sklone suzama u izražavanju emocija sprečava svojevrsna unutrašnja brana koja je često satkana od dubokih, ponekad nesvesnih uverenja koja su preuzeli od drugih ili ih sami oblikovali na osnovu svojih iskustava”, objašnjava Melita Rainer, klinička psihologinja i NLP praktičarka, dajući uobičajene primere takvih uverenja: „suze su slabost”, „sramota je plakati”, „treba skrivati svoju ranjivost”.

Psihologinja Rainer smatra da sebi treba da damo dopuštenje da plačemo, svesno i sa puno ljubavi, ako želimo da vratimo sposobnost plakanja.

„U tome nam može pomoći vežba mentalnog treninga kojom u svest utiskujemo sliku sebe kako plačemo. Na primer, u situaciji kad želite da plačete, ali to niste u stanju, možete u glavi izvrteti kratki film u kome vidite/čujete/osećate sebe kako plačete i povezati ga s pozitivnim mislima, na primer: „Kako je dobro da mogu da se isplačem, pa makar u mašti…” Kao korisni pomagači, na plač nas mogu podstaći određene melodije, pesme, filmovi, sećanja”, savetuje terapeutkinja Rainer. Ističe da je osobama koje neka psihološka trauma blokira (na primer, smrt roditelja ili deteta), pa nakon nje ne mogu ni suzu da puste, ponekad potrebna psihološka prorada traumatske situacije da bi ponovo potekao blagotvorni potok suza.

Kod takvih osoba se teške emocije akumuliraju, poput sivih, kišnih stratusa koji nisko zaklanjaju sunce. Zamislite da nikad ne izliju svoje gusto zbijene kišne kapi i da težina i vlaga ostaju da lebde u vazduhu! Sličan osećaj se gomila i u našem telu kada suzama ne ispiramo negativnosti i tuge.

Izvor:Sensa