Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

KOJU BI DIJAGNOZU PSIHOLOG DAO ANI KARENJINI: Žena koja je čeznula za ljubavi - kako je tragedija mogla da se spreči!

Autor Teodora Andrić

Psiho analiza Ane Karenjine, junakinje čuvenog Tolstojevog romana - šta se krije u njenom srcu i podsvesti!

 Psihološka analiza Ane Karenjine. Izvor: Profimedia

U novembarskom broju magazina Sensa MarijaZatezalo radila je intervju sa psihološkinjom TamaromObrenović koja je kroz prizmu psihoterapeutskog rada osmotrila neke od glavnih junakinja ifilmova i književnosti. Saznajte šta je psihološkinja otkrila o emotivnom sklopu AneKarenjine.

"Dirati u ova osećanja njoj je bilo bolno; ali ona je ipak znala da je to bio najbolji deo njene duše i da se taj deo njene duše brzo utapao u životu kojim je ona sada živela…" ("Ana Karenjina", L. N. Tolstoj)

Po mnogo čemu, na jednom površnijem nivou, Ana Karenjina ima dodirnih tačaka s Frančeskom Hejni. Obe su zaglavljene u braku koji ima svoja pravila i rutine (odakle je strast pobegla odavno, ako je uopšte tu ikada i obitavala). Obe su došle u tačku gde preispituju šansu i cenu koju bi za tu odluku platile, da taj život dobije sasvim druge oblike (da napuste brak, društvenu poziciju, sliku koju su gradile o sebi uz pomoć porodičnog statusa).

Veliko je pitanje kada bi se Ana Karenjina javila na psihoterapiju. Da li bi već uveliko dolazila kada je bila živa zakopana u bračnoj zajednici sa Aleksejom ili bi krišom našla načina da me poseti kada bi otkrila u sebi poriv da sruši čitavu strukturu svog života zbog ogromnog zanosa koji je osetila u odnosu s Vronskim? Ja bih ipak možda najviše volela da je došla onda kada je i veza s Vronskim počela da se truni, kako bismo zajedno analizirale – šta je to što se njoj dešava i kako na najbolji način (po sebe) može tu situaciju da razreši. Time bismo verovatno ostali bez remek-dela svetske književnosti, ali bismo spasili jednu ženu, koja je bila i majka dvoje dece.

Šta se može uraditi?

Ana Karenjina bi me sigurno očarala svojom ljubavnompričom i zanosom kada bi se pojavila kao moja klijentkinja. Ona deluje nevino kao devojčica i kao osoba koju je lako voleti, čime prikriva crte nezrele ličnosti, koje je na kraju veoma skupo koštaju. Anina suštinska potreba je da doživi ljubav (laički rečeno), a psihološkim rečnikom – da doživi simbiozu, stapanje, rajsko osećanje koje uživaju mala deca u toplom zagrljaju posvećene majke.

Kada je majka emocionalno dovoljno zrela da može da namiri potrebe svoje bebe, ali i da prati njen razvojni proces, te da joj omogućava u tim prvim godinama i da se od mame odvaja, čini prve korake i istražuje svet, dete na optimalan način nalazi sredinu između toga da bude stopljeno s majkom u sigurnosti i da bude autonomno, slobodno i radoznalo u nesigurnosti. Tada kažemo da je simbioza bila uspešna i to je preduslov za ostale zadatke u razvoju koje dete savladava, uz pomoć zrele ruke roditelja.

Možemo da pretpostavimo da Anine potrebe nisu bile optimalno namirene (da li majka nije bila toliko upućena na nju, možda je i sama bila nesrećna i neuravnotežena ili je imala hladnu i nedostupnu dojilju ili dadilju), i ona, kao i mnogi ljudi poput Ane, u partnerskim odnosima na podsvestan način ima težnju da iznova i iznova doživljava stapanje, simbiozu, kako bi se iscelila. Simbioza je prvi i nužan korak, da bi potom usledila i separacija (odvajanje), te i individuacija (sazrevanje), do čega, Ana, nažalost, nije ni došla.

Da li bih sve ovo Ani ovako podrobno nacrtala u našem radu? Sigurno da bih. Uloga psihoterapeuta jeste zapravo korektivna i roditeljska, i u tom sigurnom okruženju Ana bi imala šansu da razume da Vronski nije rešenje svih njenih problema, a da je još manje uzrok u onoj fazi kada se osećala kao da ju je i on napustio i izdao. Osim toga, redefinisanje njene pozicije u društvu zahteva određene veštine kreiranja životnih strategija, čemu bismo blagovremeno pristupile kada bismo prevazišle depresivnukrizu.

Sve ovo bi bio ozbiljan terapeutski rad koji bi sprečio neposredan trenutak suženja svesti u kome se Ana odlučuje na samoubistvo. U tom trenutku, aktivirano je psihotično jezgro koje ima svaki čovek (trenutak "padanja klapne"), koje neretko dolazi kao slepa ulica depresivnog putovanja gde sutra nema nikakvu perspektivu, budućnost ne postoji i, samim tim, čoveku oduzima osećaj smisla u životu. Takva egzistencijalna depresija (koja je kod Ane i situaciona, jer je ona zaista bila izopštena iz društva, što je oduvek bila mala smrt za socijalnog čoveka) može da dovede do tragičnog ishoda, što se sa Anom i desilo.

Izvor: Sensa

Ovo ne smete propustiti

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Lični razvoj