Psihološka analizaBetariksKido psihološkinje TamareObrenović sa kojom je za novembarski broj magazina Sensa razgovarala MarijaZatezalo!

Identifikacijom sa Bilovim vrednostima, Beatriks je dobila skučen identitet, čija je suština borbenost, a sve druge ljudske potrebe idu u bekstejdž. Beatriks nije ni bila svesna svojih osnovnih ljudskih potreba, dok je u odnosu sa Bilom bila objektivizirana kao stvar koja (nekom) pripada, bila je njegov produžetak. Njene ostale potrebe i ljudskost su tretirani kao maska, a ličnost sužena na jedan svoj deo, što Bil jasno oslikava u svojoj priči o favorizaciji Supermena: "Klark Kent je Supermenova kritika čovečanstva". U toj priči, istaknut je kontrast između superherojskog dela ličnosti i onog dela koji je pandan ljudskosti (Klark Kent), slabost, kukavičluk i nesigurnost.

Sa Bilove tačke gledišta, ljudske karakteristike koje dozvoljavaju senzibilitet su snažno odbačene, negirane. Kada je Beatriks u pitanju, priznata je samo jedna strana njene ličnosti koja se ispoljava kroz surovost i borilačko umeće. Tako dobijamo parcijalnu i osiromašenu ličnost naše junakinje, koja postoji samo da bi zadovoljila drugoga. Takođe, vidimo da je objekat vezanosti (Bil) nikada nije pustio da se separatiše i individuira. U njenoj borbi da pobegne od gušenja i kontrole u svoju nerazvijenu autentičnost, u koju ni sama nije verovala, pomogla joj je – promena uloge.

Pojava deteta zahteva od nje da zadovolji još puno drugih (svojih i detetovih) potreba, te se odlučuje na bekstvo, jer je svesna da je nesrećna i ne želi takav život za svoje dete. Bil je oduvek kažnjavao i sputavao njenu separaciju, ali ne možemo reći da je ona uvek bila u potpunosti toga svesna. Svakako znamo da je Beatriks njihov odnos doživljavala kao veliku i pravu ljubav. Snažan udarac je takođe došao sa spoznajom da je Bilova zaštita, na koju je uvek mogla da računa, postojala samo u okviru njegovog sistema vrednosti i trajala je samo dok su njeni ciljevi u potpunosti služili njegovim.

Identifikacijom sa svojim (m)učiteljem, njegovom surovošću i agresijom, Beatriks kreće u svoju osvetu. Osvetnički impuls je jak koliko i sve što je ikada uložila u taj odnos, snažan gotovo kao bol i bes zbog svega što joj je oduzeto. Učitelj koji ne dozvoljava separaciju doživljava se kao tamničar od koga treba pobeći i kazniti ga. U poslednjoj sceni, jedan njen deo plače zbog izgubljenog nekadašnjeg objekta vezanosti, ali veći deo je zahvalan na oslobađanju.

Šta se može uraditi?

Na terapiji bismo se bavili razumevanjem okvira njihovog međuzavisnog odnosa. Istraživali bismo šta to ona dobija od njega, šta je za njega drži, koju funkciju on obavlja za nju. Odvojili bismo ono što nije mogla da bira i ono što sada može da bira, kao i odgovornost za to kako živi i šta će ubuduće činiti.

Shvatanje čemu služi snažan osvetnički impuls praktično je uslov da se nekome "iznutra" oprosti, jer bivanjem na mestu agresora omogućujemo sebi da agresora razumemo i, samim tim, da mu i lakše oprostimo.

Takođe bismo osvestili da je čin osvete istovremeno i čin kažnjavanje samog sebe. Radili bismo na nadomešćivanju onoga što joj fali i što joj je oduzeto – identiteta, putem ogledanja i istraživanja njenih autentičnih talenata, razmišljanja i preferencija.

Izvor: Sensa