Televizor se uključuje čim uđete u kuću. Podkast počinje pre nego što automobil izađe iz dvorišta. Muzika svira dok kuvate, čistite ili čak pokušavate da zaspite. Dok čistite, u pozadini uvek ide neka emisija.
Postoje ljudi koji gotovo nikada nisu u potpunoj tišini. Uvek nešto govori u pozadini, ali problem često nije u zvuku. Nije važno koliko je glasno, već šta ta buka sprečava.
Na prvi pogled, deluje kao obična navika ili razonoda. „Volim da mi nešto svira dok radim.“; „Lakše mi je kada čujem nečiji glas.“; „Ne prija mi tišina.“ Ali psiholozi upozoravaju da ponekad iza stalne potrebe za zvukom može da se krije nešto dublje.
Nije stvar u zabavi, već u bežanju od sopstvenih misli
Stručnjaci objašnjavaju da buka često služi kao način da se popuni prostor u kojem bi se inače pojavile naše misli. Zato mnogi ljudi biraju podkaste, razgovore ili televizijske emisije, a ne samo muziku. Tuđi glas zauzima pažnju i ostavlja manje prostora za unutrašnji monolog, brige i neprijatna pitanja.
Kada neko priča u pozadini, mnogo je teže da se u glavi vrte iste brige, preispitivanja i neprijatni razgovori koje smo vodili sami sa sobom.
Jedno poznato istraživanje pokazalo je koliko nekim ljudima može biti teško da ostanu sami sa svojim mislima. Učesnici su zamoljeni da nekoliko minuta provedu sami u sobi bez telefona, knjige ili bilo kakve zabave.
Mnogima je to bilo toliko neprijatno da su neki radije izabrali čak i neprijatno iskustvo poput električnog šoka nego da mirno sede u tišini. To ne znači da su ljudi „slabi“ ili da sa njima nešto nije u redu. Jednostavno, um koji nije navikao na mir često pokušava da pobegne od sopstvenih misli.
U galeriji ispod pročitajte 10 citata Eriha Froma o životu!
Zašto nam tišina nekada deluje neprijatno?
Tišina nas vraća nama samima. Kada nema ekrana, glasova i zvukova koji odvlače pažnju, počinju da se pojavljuju stvari koje smo možda gurali u stranu.
Nedovršen razgovor koji nas je povredio. Briga koju smo pokušali da ignorišemo. Osećaj nezadovoljstva koji smo prekrili obavezama. Za nekoga ko se bori sa stresom, anksioznošću ili stalnom samokritikom, tišina može da deluje kao trenutak kada sve ono što je potiskivao konačno dobije priliku da se čuje.
Zbog toga neki ljudi nesvesno razvijaju ono što psiholozi nazivaju iskustveno izbegavanje. To znači stalno skretanje pažnje sa neprijatnih osećanja i misli. Telefon, televizor, muzika ili podkast tada postaju način da se um skloni od onoga što se dešava iznutra.
Kada navika prestaje da bude bezazlena?
Nema ništa loše u tome da neko voli muziku dok kuva ili da sluša podkast tokom vožnje. Za mnoge ljude to je samo prijatno društvo. Problem nastaje kada osoba više ne može da bude sama sa sobom ni nekoliko minuta. Kada je tišina nešto što se po svaku cenu mora izbeći.
Jer ono što pokušavamo da potisnemo obično ne nestaje. Neprerađene emocije mogu se vratiti kroz loš san, razdražljivost, osećaj iscrpljenosti ili stalnu napetost. Ponekad stalna buka ne služi da nas opusti, već da nas spreči da čujemo ono što nam je potrebno da rešimo.
Šta nam tišina zapravo daje?
Iako je mnogima neprijatna, tišina ima važnu ulogu. U miru mozak obrađuje događaje iz dana, povezuje misli i pomaže nam da razumemo šta zaista osećamo.
U tišini često shvatimo šta nas muči, šta želimo da promenimo ili zašto smo se zbog nečega osećali loše. Kada stalno menjamo kanal, puštamo novu epizodu ili uključujemo još jedan zvuk, možda ne bežimo samo od neprijatnih misli. Možda propuštamo priliku da ih razumemo.
Kako ponovo naučiti da uživamo u tišini?
Rešenje nije da odmah provedete sate u potpunom miru. Za većinu ljudi to bi bilo previše. Dovoljno je početi malim koracima.
Isključite radio tokom kratke vožnje. Prošetajte bez slušalica. Kada se završi epizoda koju gledate, sačekajte nekoliko minuta pre nego što pustite sledeću. U početku može biti neprijatno. Um će postati glasniji jer je dugo čekao priliku da se izrazi. Ali taj osećaj ne traje zauvek.
Vremenom misli postaju mirnije, brige gube snagu, a tišina prestaje da bude nešto od čega bežimo. Možda najveće iznenađenje jeste to što tišina nije praznina koju treba popuniti. Ona je prostor u kojem konačno možemo da čujemo sebe.
BONUS VIDEO:
