Šest tajni autentične ličnosti

5. Uključimo druge u kreiranje sopstvene realnosti.

Neko bi mogao da pomisli da biti svoj znači biti nezavisan u terminima odnosa. Naprotiv, da bismo bili svoji, treba da budemo realni, a realnost, kao što znamo, uključuje konkretne druge i mnogo problema koje nećemo voleti. Greška koju mnogi od nas prave kada je u pitanju kreiranje sopstvene realnosti, dešava se u tački kada treba da se složimo sa drugima oko onoga što delimo. Mi bismo voleli da stvari budu na određen način a da ne moramo obavezno da to i testiramo u odnosu sa drugima. Kada se uverimo da to ne može tako, postanemo isfrustrirani realnošću kojom nismo zadovoljni i želimo da se povučemo iz odnosa. Sada, samo istupanje iz odnosa ne mora da bude problem (često je suprotno problem), posebno ako nismo uspeli da se složimo oko kakve-takve realnosti s tim drugim. Problem je ako ne uzimamo u obzir činjenicu da realnost zavisi od stepena slaganja obeju strana u vezi sa svime. Na primer, koliko god ja verovao da je ovo što pišem realno, sve dok se neko od vas ne složi sa mnom, to nije realno i ne može da postoji u realnom svetu. Ovde nije pitanje da li je nešto sveopšta istina ili ne, već da li se slažemo oko toga šta bismo da delimo kao realnost. Jer, kada bi realnost koju kreiramo u odnosima morala da bude istinita kao što je gravitacija istinita, život ne bi bio moguć. Na svu sreću, istina je drugačija. U kontekstu teme istina glasi: da bismo bili sami, nisu nam potrebni drugi, ali ako želimo da imamo kakvu-takvu realnost, drugi su nam neophodni.

6. Ostanimo verni svojoj sudbini.

Da bismo ostali verni svojoj sudbini, prvo treba da saznamo koja je od mnogih mogućnosti naša sudbina u ovom životu. Zato nam je neophodna intuicija, iskreno srce i sabrana pažnja. Ako to nemamo, vrlo lako možemo da skrenemo bilo gde misleći da idemo pravim putem. Obično, naš istinski životni put, ili sudbina, vode kroz nezamislive obrte koje je nemoguće predvideti racionalnim umom. Jedino percepcija intuicije i čistog srca može da nam pomogne u odluci kada treba da delujemo i šta treba da radimo da bismo ispravno usmerili svoj životni put ili sudbinu na pravu stranu. Kao što možemo da vidimo, naša sudbina nije maršruta koju je unapred zacrtao Bog, viša sila, ili nešto drugo. To je nešto što striktno zavisi od naše sposobnosti da biramo, u zavisnosti od unutrašnjih signala intuicije, a ne spoljašnjih uticaja ili utisaka u umu. Svoju sudbinu krojimo iz trenutka u trenutak svojim mislima, rečima i delima. Onome ko to zna i potpuno veruje da može da ovlada sposobnošću šta će da misli, govori i radi, dobra sudbina je zagarantovana. Nije bitno kroz šta će proći, na kraju će sve ispasti kako treba – stići će kući.

Istina, ove smernice samo su neki od ključnih faktora koji će uveliko doprineti procesu emotivnog i mentalnog sazrevanja, bez koga nije moguće biti svoj. Postoje i drugi faktori od kojih isto tako zavisi naš razvoj. Najvažnije je da ne upadnemo u zamku samoobmane misleći da možemo da odrastemo pre vremena i da nam nisu potrebni drugi za koje ćemo emotivno da se vezujemo i sa kojima ćemo bezrezervno da delimo svoju sopstvenu realnost. Istina je da smo sami došli na ovu zemlju i da ćemo, isto tako, sami otići s nje, ali svrha života nije samo u tome da gledamo sebe i svoje interese već i da budemo tu jedni za druge i da jedni drugima delimo darove koje nosimo u svojoj duši. Jedino tako naučićemo da istinski volimo.