Kada zaljubljenost prođe različiti načini funkcionisanja u partnerskim odnosima često prave pometnju i probleme koji nam se ponekad čine nepremostivim. Dešava se da se u vezi nađu osobe od kojih jedna silno želi da je stalno sa partnerom, koja je nežna i posvećena i druga kojoj takva posvećenost ne prija i koja se žali da je veza guši. Obe pomenute osobe žele da vole i da budu voljene, ali na različit način interpretiraju ljubav. U suštini ove problematike se kriju modeli funkcionisanja koje smo usvojili kao deca u kontaktu sa roditeljima, a koja kasnije prenosimo na ljubavne odnose.
Nema čoveka koji ne želi da ima skladan partnerski odnos, ljubavnu vezu u kojoj se oseća sigurno i u kojoj njegove potrebe bivaju zadovoljene, a davanja i primanje ljubavi nešto što se podrazumeva. Ipak, osim na filmu i u literaturi, u stvarnom životu je malo takvih veza.
U okviru Centra Prirodno roditeljstvo postoji program predavanja i radionica za Lični razvoj koje se između ostalog bave i razotkrivanjem našeg funkcionisanja u ljubavnim vezama. Od osnivača ovog Centra i autora video programa Rani razvoj - uticaj na život Tomislava Kuljiša saznali smo koji su to tipčni tipovi vezivanja u partnerskim odnosima i zašto, uprkos želji za skladnim partnerstvom, vrlo retko uspevamo i da ga ostvarimo.
„Postoji nekoliko tipova vezivanja u partnerskim odnosima koji u suštini zavise od onoga šta smo iskusili kao deca u kontaktu sa roditeljima, pre svega sa mamom. U prvoj godini, počev od prvih dana našeg života, formiraju se naši podsvesni obrasci ponašanja. Oni se pohranjuju u našu implicitnu memoriju koje se ne sećamo, ali koja zauvek ostaje zapisana u našoj podsvesti. Već tada se stvara ono što zovem unutrašnji radni modeli koji predstavljaju programe, tj. obrasce funkcionisanja koji praktično upravljaju našim socijalnim, a najviše ljubavnim odnosima. Unutrašnje radne modele čine emocije, nesvesna uverenja, strategije, očekivanja i interpretacija informacija iz spoljnog sveta." Unutrašnji radni modeli, ili kako ih u kontekstu emocionalnih odnosa zovemo - ljubavne mape, funkcionišu u nama sve dok se dublje ne pozabavimo svojim podsvesnim uverenjima i emocijama i ne počnemo da ih reprogramiramo kroz rad na sebi.
Značaj najranijih iskustava
Bliskost, povezanost ili s druge strane distanciranost koju iskusimo sa mamom tokom prve dve godine života predstavljaju osnovu za sve naše buduće partnerske odnose. Tako na primer ako je mama iz bilo kog razloga bila nedostupna za dete, ono će kasnije nailaziti na isto tako nedostupne partnere. Ako je s druge strane, od rođenja uspostavljen odnos poverenja, dete će u svoj sistem pohraniti to iskustvo i kasnije u životu će ulaziti u veze u kojima se će se osećati prijatno, prihvaćeno i što je najvažnije sigurno.
U zavisnosti od toga kakva su nam bila prva iskustva povezivanja sa roditeljima mi se razvijamo u osobu koja je pretežno sigurna, obijajuća, potrebita (eng. needy) ili plašljiva, a isti takvi su i stilovi našeg vezivanja u odraslom dobu. Partnerski odnosi se dakle dele na one u kojima smo sigurno povezani sa partnerom i u one u kojima smo nesigurno povezani.
Zrela povezanost
Tomislav Kuljiš pojašnjava „Siguran stil vezivanja, ili bolje reći pretežno siguran stil vezivanja podrazumeva da partnera prihvatamo takvog kakav jeste, da nemamo potrebu da ga menjamo i imamo stav „dobro mi je i bez tebe, ali s tobom mi je bolje". Ličnost koja se vezuje na ovaj način ima samoodrživost, oseća se celovito i od partnera ne potražuje ništa osim da bude to što jeste."
Za sigurno povezivanje su sposobni oni ljudi koji su kao deca bili potpuno namireni, koje su majke videle, doživele, osetile i bile tu u svakom trenutku kada je to bilo potrebno. Takvi ljudi kasnije ulaze u veze u kojima se osećaju dobro sa samima sobom, poštuju partnera i u stanju su da daju i prime ljubav.Najčešće formiraju dugoročne veze sa ljudima koji su takođe bili namireni kao deca, međutim nemaju problem ni da budu sa osobom koja pripada nekom drugom tipu.
Samodovoljnost kao odbrambeni mehanizam
„Obijajući stil vezivanja podrazumeva da se osoba drži podalje uprkos čežnje za kontaktom. Sigurnost joj je ugrožena ako joj je druga osoba preblizu, odnosno optimalna distanca je - emotivna udaljenost" kaže Tomislav i dodaje „U ovaj tip ličnosti spadaju oni ljudi koji kao deca nisu uspeli da se povežu sa mamom. Njihov sistem je kroz to prvobitno iskustvo pohranio uverenje da je traženje kontakta nešto što užasno boli i ovo dete odustaje od pokušaja da ostvari kontakt." Kao odrasli odbijajući tipovi su su naizgled samodovoljni, međutim u dubini njihovog bića se i dalje krije potreba za kontaktom i za odnosom.
Potreba za drugom osobom
Ipak kada su u odnosu često se žale da ih druga osoba guši, da je prezahtevna, i neretko se dešava da ostvare vezu upravo sa potrebitim tipom koji je po svim svojim karakteritikama potpuno suprotnan.
Čežnja za bliskošću
„Osobe kojima je potrebno puno nežnosti, ljubavi, tuđeg prisustva imaju ono što zovemo Potrebiti stil vezivanja. Tipično za ovaj stil je da im je potrebno prisustvo druge osobe, ali ne u smislu kvaliteta, već količine vremena koju provode zajedno. Osoba se oseća ugroženom ako partner nije blizu u svakom trenutku. U osnovi se krije potreba za regulacijom kroz kontakt. Ovoj osobi je emocinalno zima, i potrebna joj je druga osoba kako bi se zagrejala. Njeno emotivno stanje zavisi od druge osobe. Kada partner putuje ona oseća separacijsku anksioznost, oseća se loše a kao posledica se javlja ljutnja."
Ovako se u vezi ponašaju osobe čije su potrebe dok su bile bebe, bivale uglavnom nedovoljno zadovoljene i osoba je zapela u emocionalnom potraživanju. One kasnije u vezama očekuju da to što nisu dobili kao deca dobiju od svog partnera i duboko veruju da imaju pravo da zahtevaju punu partnerovu posvećenost. Praktično one nastoje da kroz partnerski odnos dovrše proces razvoja koji nije zaokružen onda kada je trebalo.
Naš sagovornik nas uvodi dublje u temu i kaže „Ključno postignuće ranog perioda je izregulisanost. To znači da je ako smo plakali tu bila mama da nas uteši, da nam pruži toplinu, dodir, da nas umiri i prevede u jedno opušteno stanje. Kada smo u tom smislu namireni kao deca, izrastamo u osobe koje imaju siguran stil vezivanja. Kada kao bebe nismo dobijali tu izregulisanost, mi prosto moramo da je potražimo spolja. Mehanizmi su nam takvi da to najpre tražimo od partnera, a ako partner nije u stanju da nam pruži ono što nam je potrebno terapija se nameće kao jedino konstruktivno rešenje. Naravno pod pretpostavkom da želimo nešto da menjamo. U protivnom nalazimo druge izvore regulacije kao što su alkohol, opijati, lekovi, radoholičarstvo, seks..."
Strah od odbijanja
Plašljivi stil vezivanja takođe spada u nesigurnu vezanost i u njemu se prepoznaju ljudi koji imaju veliki strah od prepuštanja. Oni imaju iracionalni strah da kada bi napravili korak napred u odnosu i pokušali da se prepuste doživeli nešto strašno. Tomislav nas upoznaje sa karakteristikama ovog tipa „Ljudi koji su skloni plašljivom stilu vezivanja zapadaju u stanje viskoke emocionalne disregulisanosti i stresa ako budu odbijeni. U osnovi u njima se krije velika bol, velika patnja, i velika usamljenost.
Nova iskustva
Neki to uspevaju da reše tako što nesvesno prekinu kontakt sa emocijama, a neki ostanu u kontaktu s emocijama bez obzira na količinu boli.
Njima se obično dešava da uleću u veze u kojima stalno bivaju odbijeni i postaje im sve gore. Ako im se ne dogodi srećan splet okolnosti da naiđu na partnera koji će im se polako približavati, ili ako s druge strane kroz terapiju ne uspeju da prevaziđu svoj strah od odbijanja, ovi ljudi često odlučuju da ne budu ni u kakvoj vezi."
Promena kroz novo iskustvo
Svako od nas ima karakteristike više od jednog tipa vezivanja, ali u osnovi kod većine nas preovlađuje jedan stil. Važno je naglasiti da su svi stilovi vezivanja naučeni u ranom periodu i da kroz rad na sebi možemo da ih promenimo.Kada otkrijemo kom tipu pripadamo mi, a kom naš partner umesto međusobnog optuživanja i ljutnje, otvara se prostor za uzajamno razumevanje i prihvatanje.
Tako će potrebiti partner koji je u vezi sa odbijajućim prestati da se ljuti na partnera zato što često ide na utakmice ili gleda TV jer sada razume da je njegovoj strukturi ličnosti potrebno da ima vreme za sebe, i da to nije dokaz nedovoljne ljubavi kako se do tada tumačilo. S druge strane obijajući tip će potrebitom pružati više svog prisustva jer sada shvata da se od njega ne očekuje ništa drugo, osim da u trenutku kada je partneru teško bude tu uz njega i da mu pruži zagrljaj. Za bolje razumevanja toga kom tipu pripadamo korisno je da otkrijemo kakvi obrasci se kriju u korenu naše ličnosti, odnosno kakva su bila naša najranija iskustva.
Kroz video programe Centra Prirodno roditeljstvo koji mogu da se prate preko interneta imamo priliku da se sa tim upoznamo, a kroz razne vidove rada na sebi steći ćemo i kapacitet da svoje naučene obrasce promenimo i da se razvijemo u osobu sposobnu da daje i prima ljubav.
„Kada shvatimo kom tipu pripadamo mi, a kom naš partner, dolazimo do spoznaje da niko nije loš ili kriv, već da jednostavno u sebi nosimo mehanizme koji određuju naše funkcionisanje u ljubavnim odnosima. Ukoliko smo spremni da zakoračimo u promene i da ostvarimo zrelo partnerstvo, bitno je da uz pomoć samospoznaje odustanemo od svog dotadašnjeg ponašanja. Promena je moguća kroz drugačije iskustvo, a to može da se desi ili ako naiđemo na partnera koji je svestan ove problematike, ili tako što ćemo raditi sa terapeutom. Nije dovoljna priča, već telo mora da doživi kako je to kada smo podržani, kako je to kada nas neko zagrli kada nam je teško, kako je to kada se raspadnemo od boli, i kada nam druga osoba pomogne da se ponovo sastavimo. Onda se menja način na koji funkcionišemo, kao i naši kapaciteti za ljubav."
Kroz samostalan rad na sebi ili još bolje kroz rad sa terapeutom, potrebiti tip ima cilj da nauči da izreguliše sam sebe i da nauči da više vremena provodi sam, uz veći osećaj samodovoljnosti. Cilj odbijajućeg tipa je da nauči da bude sa nekim, i da dozvoli partneru da mu se približi. Za plašljivog tipa je najvažnije da prevaziđe svoj strah, da zakorači u odnos i prizna svoje prave potrebe. Takođe mora da bude spreman da postoji mogućnost da bude odbijen. Tomislav Kuljiš završava ohrabrujućim rečima „Sigurna vezanost nije ekskluzivna samo za pojednice koji su imali sreće u najranijem detinjstvu, već ju je moguće izgraditi svesnošću i posvećenim radom na sebi. Ako je osoba ili par voljna za rad na odnosu, kroz zajedničku i individualnu terapiju se puno toga može promijeniti na bolje."
Izvor: Lovesensa