Stidljivost je osećaj neprijatnosti ili straha koji neki ljudi stalno osećaju kada im se drugi približavaju ili im prilaze. Stidljivost je odgovor na strah, a istraživanja sugerišu da, iako postoji neurobiologija stidljivosti - repertoar ponašanja orkestrira određeni krug neurona u mozgu, a na njega takođe snažno utiču roditeljske prakse i životna iskustva. Osećaj sramote odnosno stidljivosti proizlazi iz nekoliko ključnih karakteristika: samosvesti, negativne preokupacije sobom, niskog samopoštovanja i straha od osude i odbacivanja. Stidljivi ljudi često prave nerealna društvena poređenja, sebe i drugih pojedinaca. Verujući da ih drugi stalno loše procenjuju, stidljivi ljudi izbegavaju nove društvene kontakte - što ih sprečava da poboljšaju svoje društvene veštine.
Ovu osobinu karakteriše preterana samosvest, negativna samoevaluacija i negativna preokupacija sobom, i druge osobine koje uključuju osećaj za sebe. Pošto se doživljaj sebe razvija do 18 meseci starosti, može se tvrditi da se ljudi ne mogu roditi stidljivi. Oko 20 odsto dece rođeno je sa izrazito reaktivnim temperamentom, ali to ne garantuje da će biti stidljivi ili nesposobni da promene svoje ponašanje. Stidljivost pokreću i biološke i društvene okolnosti. Bebe se rađaju sa različitim temperamentima, a one sa izrazito osetljivim temperamentom češće će biti stidljive. Ipak, podržavajuće i brižno roditeljstvo može sprečiti razvoj stidljivosti ili socijalne anksioznosti.
Neprijatni doživljaj stidljivosti se može povećati tokom adolescencije, jer tinejdžeri moraju da se kreću u novim situacijama od časova preko prijateljstava do puberteta. Možda se plaše da će biti osramoćeni, odbačeni ili potpuno nepoznati. Roditelji mogu ohrabriti tinejdžere da razmisle o tome kako bi se ponašali da ti strahovi nisu bitni, a zatim im pomoći da vežbaju negovanje tog ponašanja i veština.
Stidljivost se razlikuje od introvertiranosti. Introverti se osećaju energizovano kada vreme provode sami, dok stidljivi ljudi često žele da se povežu sa drugima, ali ne znaju kako ili ne mogu da tolerišu anksioznost i strah od negativnog suda koji dolazi sa ljudskom interakcijom. Oni imaju sklonost da se okrenu prema unutra, kako bi nadgledali sopstveno ponašanje, a nedostaci koje uoče mogu ih sprečiti u daljem razvoju odnosa.
Ipak, i ljudi koji imaju problem sa stidljivošću mogu uspešno da se bave društvenim izazovima bez promene osećaja identiteta. Istraživači smatraju da je često najbolje da ljudi priznaju svoju stidljivost i pokušaju da se oslobode osećaja samosvesti.
Brojne konkretne strategije mogu povećati društveno samopouzdanje. Umesto da izbegavaju društvene događaje, stidljivi ljudi mogu ih unapred zakazati i unapred uvežbati svoje društvene veštine. Oni mogu isplanirati nekoliko pitanja i stvari za razgovor i posmatrati diskusiju, kako bi sve razumeli pre nego što daju svoje mišljenje. Oni takođe mogu raditi na preoblikovanju svog mišljenja, očekujući pozitivan ishod, a ne pretpostavljajući da je negativna reakcija neizbežna.
Priprema za društvenu situaciju može preusmeriti vaš fokus sa onoga što može poći po zlu na ono što može da krene kako treba. Pripremite pitanja za druge i anegdote koje želite da podelite. Razmislite o tome šta vam može biti zajedničko sa osoboma u čijem društvu ćete biti. Znatiželja prema drugima i ublažavanje samokritike takođe mogu biti od pomoći.
Stidljivost ne nestaje sama od sebe. Stidljivi ljudi su najuspešniji kada priznaju i razumeju svoju stidljivost, a zatim deluju na osnovu te samosvesti. Oni uviđaju da mali razgovori možda neće doći prirodno, pa planiraju unapred šta će da kažu, uvežbavaju pitanja i anegdote i stižu ranije na događaje kako bi se osećali prijatno u novom okruženju. To su sve odlični i efikasni trikovi da se oslobodite i nadrastete svoju stidljivost.
Izvor: Sensa