Novogodišnji praznici su period kada donosimo odluke o promenama i sumiramo rezultate onoga što smo uradili u prethodnoj godini. Da li nam je ovo ostalo iz doba kada smo kao mali pravili listu želja za Deda Mraza? Sećate li se da su nas roditelji pitali: A da li si bio dobar cele godine da bi ti Deda Mraz doneo poklone? Da li naša preispitivanja u ovo doba godine potiču od tada? Da li ste bili „dobri“ i realizovali svoje najbitnije odluke ili sami sebe sabotirate? Pokušajmo da rasvetlimo neke od uzroka sopstvene sabotaže.

Koji to skriveni delovi naše ličnosti imaju korist da mi ne realizujemo naše ciljeve? Koliko puta ste sebi rekli: od sutra počinjem da vežbam, krećem sa dijetom, ili ono čuveno studentsko: od ponedeljka počinjem sa učenjem? Zašto, i pored naše čvrste volje, ovo ne sprovodimo u delo? Da li ste se ikad zapitali da li su svi ti naši ciljevi i želje zaista autentično naši ili se to možda očekuje od nas? Po čijim to merilima temeljimo naš sistem vrednosti?

Zašto ne smete da priđete osobi koja vam se dopada: naučite da odbacite strah koji vas sabotira na putu do ljubavi

Odgovore na ova pitanja možemo naći u teoriji skripta - životnog scenarija, koja je deo transakciono-analitičke psihoterapije. Jedan od razloga zbog kojih sabotiramo realizaciju ciljeva je što oni nisu nešto što mi zaista i želimo, ili duboko u sebi sumnjamo da ih možemo ostvariti. Nismo ni svesni da smo tok svoga života odredili kao veoma mali i da je scenario po kome sada režiramo i igramo svoju životnu ulogu napisan još tad. Budući da su naši roditelji naš prvi kontakt sa svetom, način na koji se se oni ophodili prema nama, i jedno prema drugome, umnogome je odlučilo kako će se formirati naša ličnost.

U okviru teorije skripta govori se i o neverbalnim i verbalnim porukama koje nam šalju roditelji dok smo još jako mali. Verbalne poruke formiraju se nešto kasnije od neverbalnih, iz razloga što je za njihovo usvajanje potreban određeni starosni uzrast, u kome i samo dete počinje da verbalizuje svoju komunikaciju. Roditelji nam ih svesno saopštavaju, za razliku od neverbalnihskriptnihporuka, u vidu naređenja. Većina njih se mogu grupisati u pet celina, jer im je smisao negde približno isti: budi savršen, budi jak, trudi se mnogo - pokušavaj, zadovolji druge, požuri. Recimo, budi jak znači - prihvaćen si samo ako ne dozvoliš da imaš bilo kakva osećanja ili potrebe.

Postanite spremni za životne izazove: put transformacije od discipline do slobode

Trudi se mnogo - prihvaćen si samo ako se mnogo trudiš, ali nemoj stvarno da to uradiš, jer ako uradiš prestaćeš da se trudiš. Suština ovih poruka je da mi vredimo samo ako se trudimo mnogo, ako zadovoljavamo druge, ako stvari radimo savršeno, ako smo jaki. Nismo ni svesni da i kao odrasli nastavljamo da se ponašamo po ovim uzorima jer verujemo da vredimo samo dok se njih držimo. Skript je proces u kojem se definišemo, ali i sebe ograničavamo.

Dokle god ga sledimo, život nam izgleda predvidiv, pa makar to bilo i na našu štetu. I dalje verujemo da nemamo upliva u to što nam se dešava sa životom, želimo promenu ali ona nikako da se dogodi. Rešenje je u oslobađanju od životnog scenarija njegovim osvešćivanjem i u kreiranju nečeg novog i boljeg za nas, a ne onoga što drugi očekuju. Nečega što svesno želimo, ali nismo verovali da je to uopšte moguće.

Drugi uzrok sabotiranja sebe samog može predstavljati strah i osećaj krivice. Oba ova osećanja kada predugo traju mogu preći: strah u anksioznost, a osećaj krivice u depresiju. Od malena nas uče da postoji jedno prihvatljivo ja i drugo neprihvatljivo – loše ja. To dovodi do dezintegracije ličnosti, na ono ja koji je u redu, i ono drugo koje nije u redu. Zbog toga nastaju, kako se to zove u psihoanalizi, mehanizmi odbrane. Tako onda potiskujemo, racionalizujemo, delimo sebe na dobrog i lošeg, projektujemo ono što nam je neprihvatljivo kod nas samih na druge.

Strah je često maskiran, tj. prekriven drugim negativnim emocijama. Psihoterapijski gledano najlakše se ispoljava bes, on je na površini i njega smo najsvesniji. Posle njega ide tuga, a na kraju dolazi strah. To se očitava i na telesnom nivou (sa stanovišta telesne psihoterapije) tako što bes zauzima gornji deo tela, posebno rameni deo. Tuga se materijalizuje u obliku tečnosti - najčešće sekreta i ispunjava naše disajne organe, posebno pluća, a strah se nalazi u stomaku. I sami znate da u nekim situacijama kad ste u strahu, osetite neku vrstu nelagodnosti u stomaku. Zato se dešava da kod duže izloženosti strahu kod osobe dođe do različitih poremećaja u digestivnom traktu.

Tako je, recimo, opstipacija rezultat zatvaranja osobe za sve ono što život donosi, zarad straha, dok dijareja predstavlja preplavljenost sadržajima straha, sa kojima osoba nije u stanju da se nosi. Kada je osoba u strahu dešava se da joj je izdah naglašeniji od udaha. To je zato što nesvesno disanjem pokušava otpustiti tenziju, koju zbog straha oseća. Strah se na fizičkom nivou očitava kao bežanje, a na psihološkom kao zahtev za umirenjem. Kada je intenzivan i dugo traje, prelazi u anksioznost. Osećaj krivice je možda još destruktivniji po naše telo. Usled njega mogu nastati razna autoimuna oboljenja, od kojih je kancer najrasprostranjeniji. Na psihološkom nivou krivica dovodi do depresije koja je, u psihoanalitičkom tumačenju, agresija okrenuta prema sebi.

Um projektuje svet iz sebe da bi ga ponovo uvukao u sebe (Bezvremeno postojanje, yuTOPagencija, Zoran i Milica Gruičić, Novi Sad, 2007.) Ceo spoljni svet i drugi ljudi predstavljaju našu projekciju, odnosno naše ogledalo. Tako onda i kod drugih primećujemo ono što jeste, ali i ono što nije u redu. Strah od toga hoćemo li ispuniti svoja i tuđa očekivanja, isto je tako parališući za nas kao i osećaj krivice koji imamo ako u tome ne uspemo. Nasuprot strahu i krivici stoji ljubav. Samo iz ljubavi prema sebi mi činimo ono što je za nas konstruktivno i optimalno u datom momentu.

Koje emocije uzrokuju oboljenja, a koje dug život: evo kako negativne misli utiču na zdravlje

Ljubav nam omogućava da se integrišemo i budemo celoviti. Naravno, ljubav prema sebi reflektuje se i na druge oko nas. Treba imati u vidu da svaka vrsta agresije prema drugima predstavlja agresiju prema sebi. Prema tome, samo nas ljubav, prihvatanje i oproštaj prema sebi i prema drugima, oslobađaju od krivice i strahova. Povećavanjem ljubavi, pre svega prema sebi, širimo i svesnost. Tako radimo na samorealizaciji koja je najbitnija realizacija u životu - bitnija i od poslovne, partnerske i svake druge.

Prevelike želje stvaraju očekivanja, i to isto tako može imati ulogu sabotera u njihovom ispunjavanju. Očekivanja mogu biti prema sebi, budućim događajima, ali i prema drugim ljudima. Ovo, svakako, ne znači da ne treba želeti, ali imajte na umu da nas prevelike želje blokiraju da budemo sada i ovde. Samo je sadašnji trenutak prilika da za sebe nešto zaita konstruktivno i uradimo. O tome govori teorija vezivanja.

Određena traumatska iskustva, posebno gubici dragih osoba, separacije dovode do toga da se vezujemo za nešto ili nekog. Na neki način ostajemo da živimo u prošlosti. Zbog toga se trudimo da loša iskustva izbegnemo, a dobra ponovimo, odnosno nadamo se tome. Nadati se znači biti previše preokupiran budućnošću, što nas opet vraća na to da sebe sprečavamo da se realizujemo u sadašnjem trenutku. Neki veruju da na putu do nekog cilja to nešto treba želeti, a onda se te želje odreći i pomiriti se sa time da ona neće biti ispunjena. Ovo će otvoriti mogućnost da se želja ipak ispuni. Svima su vam poznate priče o tome kako neke žene godinama ne mogu da ostanu u drugom stanju, a recimo kada usvoje dete ili se na neki drugi način realizuju kao majke, zatrudne.

Šta bi onda mogao da bude savet u ovogodišnjem sumiranju rezultata? Preispitajte sebe za šta ste, što u ovom trenutku imate, zahvalni. Sastavite listu postignuća u prethodnoj godini. Iako na prvi pogled izgleda lako, videćete da to nije baš tako. Siguran sam da bi vam sastavljanje liste onoga što niste realizovali mnogo lakše išlo. Postavite sebi pitanje šta su za vas zaista životni prioriteti i šta je ono što vas autentično čini srećnim. Imajte veru u sebe da zaslužujete sve ono što želite da realizujete.

Osluškujte svoje telo, posmatrajte blokade u protoku energije i povežite ovo sa psihološkim nivoom. Kojim to emocijama blokirate sebe? Posmatrajte svoje disanje – kako udišete i izdišite i svesno radite da se ovaj proces harmonizuje, što će se prenositi i na vaše mentalno stanje. Ovim ujedno radimo i na povezivanju i jedinstvu tela, duše i duha. Možete napraviti kolaž sa svim onim što biste voleli da realizujete u narednoj godini - kao neka vrsta čestitke koju ćete poslati samom sebi. Postavite je na zid, gde će vas podsećati šta ste sebi zacrtali da realizujete.

Ovakva art psihoterapijskatehnika putem vizualizacije će vas stimulisati da krenete u akciju. Meditirajte na temu ko sam ja? ili ja jesam. Izgovorite ili pomislite u sebi i posmatrajte šta se dešava, uđite u stanje samoposmatranja - introspekcije. Ovakvi procesi dovešće do širenja naše svesnosti, a samim tim i ljubavi prema sebi. Ona će vas osloboditi strahova i osećaja krivice i omogućiti vam da konačno preuzmete odgovornost za sebe, svoj život i sve svoje projekcije, tako da više nećete kriviti druge za bilo šta.

Ne blokirajte realizaciju svojih ciljeva time što ćete previše biti u budućnosti, jer imajte u vidu da je bitan i cilj, ali i put do njega. Sve ovo će otvoriti mogućnosti za kreiranje jednog novog životnog plana. Deda Mraz ipak postoji, ali ne predstavlja neko mitsko biće – to ste vi, u onom obliku za koji još uvek ni ne slutite da jeste.

Izvor: Lovesensa