Verujte svom telu

U vreme kada se pojedinačna i kolektivna svest sve više bude, kada se ljudi okreću radu na sebi, duhovnom i psihičkom rastu i razvoju, sve je više onih koji odlaze na psihoterapiju. Jedan od interesantnih a manje poznatih pravaca je telesna psihoterapija. Za razliku od standardne psihoterapije, ovo je holistički pristup gde se velika pažnja posvećuje ne samo psihi već i telu. Koriste se tehnike disanja, pokreta, dodira, koje imaju za cilj uspostavljanje integracije tela i psihe, što vodi psihološkom rastu i razvoju, dubljem kontaktu sa emocijama i jačanju samopouzdanja. Telesna psihoterapija insistira na suštinskoj povezanosti svih psiho-telesnih procesa i na tome da oni podjednako doprinose funkcionalnosti ličnosti.

Koje su razlike između psihoterapije i telesne psihoterapije? Kako izgleda seansa, po čemu se ona razlikuje od standarne psihoterapeutske seanse?

Prednost koju telesna psihoterapija ima nad ostalim vrstama psihoterapije je što se sve ostale vrste psihoterapije zadržavaju samo na priči. Psihoterapeut je uglavnom pasivan a klijent priča o problemu. Često prođe mnogo godina u toj priči pa se problem ne reši. Nije retko ni da tom pričom klijent beži od pravog problema. U telesnoj psihoterapiji je, međutim, drugačija situacija. I psihoterapeut i klijent su veoma aktivni i kombinacijom raznovrsnih verbalnih i telesnih tehnika, proces isceljenja ide mnogo brže.

Mnogo lakše se dođe do uzroka problema jer nema bežanja u razgovor, nema beskrajnog vrtenja u krug. Naše telo ne laže iako um često voli da zavarava i sam sebe i druge. Zato se ovde mapira problem u telu i onda se postepeno radi na njemu. Prvih nekoliko seansi telesne psihoterapije se ne razlikuje mnogo od ostalih vrsta psihoterapije i svodi se na razgovor i upoznavanje sa klijentovim problemima i istorijom nastanka poremećaja. Međutim, onda se prelazi i na telesne tehnike koje su veoma raznovrsne i mogu se raditi u sedećem, stojećem ili ležećem položaju a podrazumevaju, recimo, vežbe disanja, vežbe telesne svesnosti ili vežbe izražavanja emocije kroz pokret ili zvuk. U vežbi učestvuju i klijent i terapeut, odnosno terapeut klijenta vodi kroz ceo proces i daje mu instrukcije i podršku da bi došli do željenog cilja.

Da li se uz pomoć telesne psihoterapije postižu bolji rezultati nego kod klasičnog psihoanalitičkog pristupa?

Telesni rad je ključan za suočavanje klijenta sa realnošću jer omogućava povratak u sada i ovde i ostavlja manje prostora za konfuziju i izbegavanje stvarnosti. Telesna psihoterapija je za one koji zaista žele da prevaziđu problem, a ne samo da pričaju o njemu. Ona pomaže ljudima da osveste zašto se ponašaju na određen način, koje emocije su u korenu tog ponašanja i gde su te emocije smeštene u našem telu.

PageBreak

Doprinos Vilhelma Rajha

Dakle, klijenti postaju svesniji telesnih senzacija, načina na koji dišu, na koji se kreću ili govore i gde imaju doživljaj emocija u telu. Uče na kojim mestima u telu je emocija zarobljena i na koji način ta blokada izaziva problem zbog koga su potražili pomoć.

Dakle, jedan od zadataka telesne psihoterapije jeste da pomogne čoveku da dođe do svojih suštinskih osećanja i da nauči da ih artikuliše i na verbalnom i na telesnom nivou, umesto da potiskivanje tih osećanja rezultira nekom bolešću. U prvoj srpskoj postdiplomskoj školi telesne psihoterapije TePsintezis, koja postoji od 1976. godine, kombinuju se najsavremenija teorijska i praktična dostignuća za oslobađanje od destruktivnih obrazaca ponašanja i nalaženje novih, zdravih i konstruktivnih načina za nošenje sa problemima i stresom, što je ujedno čini i jednom od najefikasnijih metoda psihoterapije.

Da li uz pomoć telesne psihoterapije mogu da se tretiraju psihosomatske bolesti?

U savremenim istraživanjima o ljudskom mozgu, naučnici apeluju na neporecivu povezanost bolesti i uma. Mozak direktno utiče na svaku funkciju u organizmu: krvni pritisak, otkucaje srca, imuni sistem, hormone. Skoro sve bolesti nastaju na nivou veze uma i tela. U oboljenjima svakog organa krije se određena funkcija.

Istraživanja su pokazala da potiskivanje emocija, povlačenje u sebe i, na kraju, depresija direktno utiču na nastanak pojedinih karcinoma. Emocionalna podloga kratkovidosti je često uzdržavanje od plača ili strah da pustimo ljude da nam priđu. Grčenje mišića u grlu i neizražavanje nagomilanog besa može dovesti do oboljenja u grlu. Osoba koja ne može da svari stres ima opasnost od čira na želucu. Povišen krvni pritisak obično je posledica potisnute agresije. Strah od svog besa često dovodi i do poremećaja razvoja kičmenog stuba. Probleme sa kožom obično imaju ljudi koji imaju problema u postavljanju granica u odnosu sa ljudima i teško im je da ih postave na mesto. Strah može da blokira spontano disanje, što dovodi do astme za koju se smatra da je potisnuto traženje ljubavi i zaštite, a asmatični napad zaustavljeni krik očaja u grlu.

Osnovna pretpostavka telesne psihoterapije je da je svako od nas kao dete u toku vaspitanja treniran da ne izražava određena osećanja koja nisu poželjna u sredini u kojoj odrastamo, bilo da je to bes, strah ili bol ili neka druga emocija. Za muškarce je karakteristično da potiskuju osećanje bola ili straha jer se te emocije smatraju neprikladnima, a žene obično potiskuju osećaj besa. Blokiranje emocija je naročito aktuelno tokom porodičnih problema, kriza i traumatskih događaja u detinjstvu. Za blokiranje ovih emocija je potreban veliki napor koji uvek podrazumeva znatno grčenje mišića i poremećaj u disanju.

U početku je ovaj napor neizražavanja lakše uočljiv dok je kasnije u odraslom dobu ovaj fenomen sve manje vidljiv. Međutim, ova godinama nagomilavana emocionalna tenzija ne nestaje već postaje hronična mišićna tenzija ili tenzija u organima koja može da ima za posledicu brojne poremećaje. Telesna psihoterapija je utoliko efikasnija zato što pomaže i kod psiholoških problema kao što su depresija, anksioznost, traume, seksualni poremećaji, kao i za najrazličitije probleme fizičke i psihosomatske prirode kao što su migrene, bolovi u kičmi, čir, razni oblici zavisnosti.

Da li telesna psihoterapija pomaže u lečenju trauma?

Istraživanja o neurobiologiji traumatskog iskustva nedvosmisleno ukazuju na nezamenjivu ulogu telesne psihoterapije u tretmanu trauma jer emocije tokom ovih iskustava ostaju zapisane u našem telu i mišićima pa samo telesnim psihoterapeutskim tehnikama mogu da budu prevaziđene. Naše telo uvek pamti mnogo više nego um. Na bazi naučnih istraživanja, telesna psihoterapija se sa dosadašnje margine pomera u jednu od glavnih struja u psihoterapiji.

PageBreak

Živeti punim životom

Obimna naučna istraživanja, sprovedena širom Amerike i celog sveta, na čelu sa profesorom Bessel van der Kolk sa Boston univerziteta, o procesovanju traume kroz somatsko iskustvo kao i procene uspešnosti tretmana, nedvosmisleno ukazuju da se staro lečenje razgovorom, tipično za verbalne terapije, nije pokazalo vrednim u tretmanu traume. Naprotiv, dokazano je da je kontraproduktivno: klijent beži u razgovor sa terapeutom jer ne može da podnese da oseća svoje telo. Sve dok je terapeut sa njim u verbalnom odnosu, on se uspešno brani od unutrašnjeg iskustva tela koje jedino može da donese razrešenje. Reči ne mogu da integrišu poremećene šeme senzacija i akcija koje čine srž traume. Tretman u stvari treba da integriše senzacije i akcije u kojima se pacijent zaglavio. "Sve dok ljudi ne osećaju svoja tela, mi gubimo njihovo i svoje vreme pokušavajući da radimo psihoterapiju".

Trenutno je u toku jedna ogromna, višegodišnja studija o efektima telesne psihoterapije na univerzitetima u Tubingenu i Hajdelbergu, koju vode naučnici Soeder, Kaschke i drugi. Dosadašnji rezultati obrađivani od 1999. pa na dalje, ukazuju na visoku efikasnost telesne psihoterapije u prirodnim uslovima ambulantnog tretmana. Vrste problema kao što su anksioznost, depresija, somatske žalbe i slično, tretirane su telesnim psihoterapijama. Efekti tretmana su pokazali uspešnost ne samo na statističkom nego, još važnije, na kliničkom nivou značajnosti.

Telesna psihoterapija se velikim delom oslanja na učenje doktora Rajha, koji je potencirao seksualnost. Koliko je važno da ispoljavamo sopstvenu seksualnost, umesto da je sputavamo? Da li potiskivanje sopstvene seksualnosti može da prouzrokuje psihičke probleme?

Danas u stručnim krugovima sve više ljudi uviđa da je Vilhelm Rajh ostavio veličanstveno zaveštanje čovečanstvu za nastupajući milenijum. Uticaj Vilhelma Rajha možemo sagledati na dva nivoa: širi - civilizacijski i uži - psihoterapeutski. Sve je očiglednije da je Rajh usmerio tok cele naše civilizacije u boljem pravcu u smislu stvaranja manje represivnog društva, pojašnjavanja uloge seksualnosti, razjašnjenja straha od zadovoljstva (čija spoznaja nije još uvek sasvim zaživela u javnosti), zasnivanja ekološke svesti, inicijaciji velikih promena u vaspitanju dece koje su vodile stvaranju humanijeg društva. Na polju psihoterapije njegov uticaj se vidi u osmišljavanju prvih postavki tehnika psihoterapije, analizi karaktera, principu rada sa otporima, uvođenju neverbalnog kanala komunikacije. Njegove brilijantne inovacije su postale sastavni deo većine psihoterapija, iako se to često ne pominje.

Rajh nas stalno podseća da prihvatamo život i našu spontanost. Po njemu, osnovni uzrok bolesti leži u nama samima. On tvrdi da orgazam ima funkciju da održi psihičko i fizičko zdravlje. Ali orgastička potencija za Rajha znači sposobnost za pravu, humanu ljubav u najdubljem smislu te reči. "Ljudi koji su odgajani sa negativnim stavom prema životu i seksu stiču anksioznost prema zadovoljstvu što je fiziološki izraženo u hroničnom mišićnom grču. Ova neurotična anksioznost prema zadovoljstvu je osnova na kojoj se reprodukuju pogledi na život koji negiraju život, koji stvaraju diktatore. To je srž straha od nezavisnog i slobodnog života".

Koliko je za čoveka koji želi da se menja, razvija i raste važan holistički pristup koji istovremeno tretira i psihu i telo?

Čarls Keli, naslednik Rajhovog učenja i osnivač Radix škole za telesnu psihoterapiju, svoj rad ne naziva psihoterapijom već ga naziva edukacijom o osećanjima i smislu života. Takvo shvatanje je blisko holističkom pristupu u medicinu. Ljude koji mu se obraćaju za pomoć on takođe ne naziva pacijentima nego studentima. Dakle, on ne smatra da je reč o bolesti kada se radi o takozvanim neurotičarima, već te tegobe tumači kao zastoj u psihičkom rastu koji se odgovarajućom edukacijom može prevazići.

Cilj edukacije je otvaranje kapaciteta za proživljavanje dubokih spontanih emocija (što se zove edukacija o osećanjima) i rast u sposobnosti da se živi svrhovito (što se zove edukacija o svrsi). Keli dovodi u pitanje postojanje tačke izlečenja kao mehanicističko mišljenje i skloniji je da govori u terminima kontinuiranog psihološkog rasta koji ima različite nivoe.

Pre nego što započne edukaciju o osećanjima, čovek mora da odluči da li hoće da živi punim životom ili ne. To znači da može odabrati ili da živi kao do tada, snižavajući nivo osećanja da bi izbegao bol, sa saznanjem da isti proces koji slabi bolna osećanja, slabi i ona koja predstavljaju radost i uživanje, ili da zaista živi svoj život osećajući i bol i radost u punoj meri. Ukoliko se odluči za pun život, onda se radi na ponovnom uspostavljanju sposobnosti za izražavanje blokiranih emocija kao što su radost, bol, tuga, ljubav, bes, očaj, sreća.