Analiza psihičkih i podsvesnih poruka bolesti po organima: šta otkriva bolesna kičma, šta govore upale i alergije

Ljudsko telo je vrlo osetljiv instrument, koji svakom svojom ćelijom prenosi poruke naše duše; simptomi, koji se na njemu pojavljuju, obično su odraz naše unutrašnje neravnoteže i nerazrešenih emotivnih i drugih konflikata, kojih često ni sami nismo svesni. Više o tome pročitajte u tekstu Ljudsko telo prenosi poruke duše pomoću bolesti: evo kako su povezani aura, negativne emocije, mentalna energija i naš organizam.

Međutim, u svakom procesu postoje magijska i mistična faza - magijska se odnosi na ljudsko delovanje (npr. kako bi izrastao željeni plod, seljak treba da obradi zemlju, posejati seme i zalivati) dok na mističnu (npr. kišu, sunce, vreme potrebno da seme izraste u plod) ne možemo uticati, ona ima sopstvenu logiku, tempo i načine. Pokušaj razumevanja govora telesnih simptoma i delovanje u skladu s onim što razumemo kao poruku svoje duše spada u magijsku fazu procesa isceljenja tj. ono što mi sa svoje strane možemo i trebali bismo učiniti, kako bismo se otvorili u saradnji s onim višim, neshvatljivim, mističnim.

Nije uvek lako ni razumeti šta nam naše telo želi reći, kakvu poruku duše nam želi preneti. Kao polazna tačka pri tome mogu nam poslužiti pitanja poput: Koju ulogu igra povređeni/oboleli deo tela, na koji način njegov rad doprinosi pravilnom funkcionisanju celog organizma? Kakve osećaje taj problem u nama izaziva, kojim rečima da se služimo kako bismo ga opisali? Kada su se pojavili prvi simptomi, kako su se razvijali, šta se kroz to vreme događalo u našem životu?

Osim toga, kako ništa u životu nije samo crno ili belo, možemo se zapitati koja bi bila skrivena nagrada te bolesti, koji nas je skriveni motiv doveo do nje (i potstiče nas da je održavamo) - možemo li tu nagradu ostvariti na zdraviji način. Na primer, dobijanje pažnje, nege, izbegavanje konflikta s osobom koju doživljavamo moćnijom od sebe, izbegavanje odgovornosti u situaciji kojoj se ne osećamo doraslim...

Ljudi su slojevita bića

Mnogo je pristupa pozadini bolesti od kojih oboljevamo i svaki od njih obuhvata samo neke od njihovih aspekata. Pored toga, ljudi su slojevita bića koja ne možemo "smestiti u ograničene prostore", svaki pokušaj slaganja određenih crta i njihovih uzroka (kao i kada je npr. reč o tipovima ljudskih karaktera) tek naznaka, posticaj od kojeg možemo krenuti istražujući mnogobrojne niti od kojih je ispletena mreža nečijeg postojanja. I svrha ovoga kratkog pregleda upravo je takva - odškrinuti neka nova vrata, postaknuti na razmišljanje, istraživanje...

Upale - koji konflikt ne vidimo, ne priznajemo?

Krenimo od najjednostavnijih, gotovo svakodnevnih smetnji kao što su nivoi infekcije, upalni procesi i sl. kroz koje se manifestuju potisnuti konflikti.

Infekcija počinje u trenutku kad uzročnik (virus, bacil i sl.) naiđe na plodno tlo. Sklonost nekog organa upalama naučna medicina obično objašnjava njegovom urođenom slabošću, dok će skloniji psihosomatskom načinu razmišljanja to dovesti u vezu s prirodom psihičkog konflikta.

Prodrevši u telo, uzročnik stvara upalno žarište; oko njega se skuplja tkivna voda i prave otoke, čime osoba postaje svesna njegovog postojanja. Suočen s uljezom, organizam počinje da se bori protiv njega, što je često praćeno povišenom temperaturom, koja predstavlja neku vrstu katarze.

Ako je reč o konfliktu manjeg opsega, uzročnik će putem gnoja, materijalizovanog produkta borbe između njega i odbrambenih snaga, napustiti telo u promenjenom neopasnom obliku, ostavljajući o sebi informaciju u obliku tzv. "specifičnog" ili "nespecifičnog" imuniteta, što znači da kroz bolest istrenirane i ojačane odbrambene snage u budućnosti mogu specifično reagovati na slične napade.

Ukoliko organizam ne uspe da pobedi uzročnika, jedan od mogućih ishoda je - smrt. Ne pobedi li pak nijedna snaga, između uzročnika i odbrambenih snaga uspostavlja se kompromis i uzročnik ostaje u telu, naizgled miran, ali spreman da se aktivira, u nekoj sledećoj "prikladnoj" situaciji.

Drugim rečima, nerešeni konflikt i dalje blokira energiju osobe. Raznim vrstama lekova poput npr. antibiotika problem se u osnovi ne rešava već samo još dublje utiskuje, sve dok jednom ne bukne u obliku neke znatno kompleksnije bolesti, koju više neće biti moguće ignorisati. Bolje bi bilo zapitati se koji svoj unutrašnji i/ili spoljašnji konflikt ne vidimo, izbegavamo, ne priznajemo. Dodatne informacije o prirodi konflikta i njegovoj pozadini mogu pružiti pitanja vezana uz funkciju "osetljivog" organa ili područja tela.

Glava

Glava je najviša instanca nas kao fizičkih bića i na neki način predstavlja ono što je suprotno telu i telesnome, a istovremeno i povezano s njim. Čulnim organima, od kojih je većina smeštena upravo u/na njoj, "opipavamo" svet oko sebe, kako bismo u njemu pronašli svoje mesto. Da bismo u tom svetu preživjeli i ostavili svoj trag, važno je percipirati ga na pravilan način, međusobno uskladiti razne suprotnosti i kretati se primerenim koracima, vodeći pritom računa o sebi, drugima, situaciji i nekim važnim duhovnim zakonima. Koliko vidimo/čujemo sebe i druge, pred čime zatvaramo oči/uši, šta nam je neugodno, šta želimo videti/čuti po svaku cenu (a šta pak izbegavamo). Ako koristimo svoj vid/sluh/njuh na pravilan način, mogli bismo da spoznamo istinu koja leži iza privida problema s kojima se susrećemo.

Kosa

Jedan od čovekovih najvećih ukrasa je kosa, koja se u mnogim tradicijama smatrala simbolom slobode i snažnog duha, oslobođenog imperativa koje postavlja okolina. Šta npr. potreba za menjanjem boje kose govori o prihvatanju i poštovanju svoje istinske prirode i slobodi življenja u skladu s njom? Čime smo pritom rukovođeni? Kakvu cenu za to plaćamo?

Zubi

Zubi su poput vrata između nas i spoljašnjeg sveta, poput filtera koji odlučuje šta propustiti, a šta ne. Oni su oružje kojim zahvatamo, grizemo i usitnjujemo hranu (ali i stvarnost s kojom dolazimo u dodir), kako bismo je lakše progutali i svarili. Da bi mogli vršiti svoju ulogu, potrebna im je podrška, sigurnost prirodne kolevke - čeljusti i zubnoga mesa, tj. osnovno poverenje u život. Zubi pripadaju čvrstome tkivu, dakle, području središnje energije našeg bića - koga/šta želimo/treba da napadnemo, šta pak da "pustimo" i kako se osećamo/nosimo s tim (ako stojimo iza toga ili se možda zbog svojih agresivnih poriva osećamo toliko krivim da se ne usudimo ni pokušati zagristi nešto, a kamoli napraviti korak dalje)?

Grlo

Poput tečnosti, hrane i vazduha, neophodnih za naše preživljavanje, kroz grlo prolazi i naša stvarnost; osim toga, uz njegovu pomoć komuniciramo s spoljašnjim svetom. Koliko puta smo nešto morali "progutati", da li osećamo da imamo pravo da budemo tu, da kažemo ono što mislimo i osećamo u nekoj situaciji?

Kosti i organi za kretanje

Kao što mu i samo ime kaže, KOŠTANI SISTEM i SISTEN ORGANA ZA KRETANJE podržavaju telo i omogućuju mu da se kreće. Kičma je na mnogo načina najvažniji deo tela; kroz nju vodi središnji put našega nervnog sistema, snabdevanje krvlju i duhovnom energijom. Svojim oblikom, nalik dvostrukom slovu S, omogućuje nam i pokretljivost i uspravno držanje, rukama hvatamo, držimo i stvaramo u materijalnom svetu, nogama koračamo kroz život, karlicom oblikujemo to kretanje, kolenima se saginjemo priznajući autoritet i moć Više sile.

Držanje i kretanje u spoljašnjem svetu odgovara onom unutrašnjem, odražavajući ga doslovno ili se pak trudeći da pokažemo suprotno od onoga kako se stvarno osećamo. Ukoliko postupamo u skladu sa svojim uverenjima? Šta nas obeshrabruje, a što podstiče? Ako idemo linijom manjeg otpora, ako se usuđujemo da prihvatamo izazove (prirodne ili pak pod svaku cenu)? Kakav je naš odnos prema Višoj sili, na koje načine se trudimo da osiguramo ljubav bližnjih (npr. dominacijom/kontrolom ili pak pristajući i na mnogo toga što nam ne odgovara)?

Koža

Najveći naš organ, koji našu unutrašnjost odvaja od spoljašnjeg sveta i povezuje je s njim, je KOŽA. Njome podvlačimo granicu sa drugima, ali i komuniciramo s njima, na njoj se odražava (i kroz nju se deluje na) sve što se događa ispod njenih slojeva.

Upravo na toj činjenici se baziraju mnogi dijagnostički postupci i terapije alternativne medicine od iris dijagnostike do refleksoterapije, akupunkture/akupresure i sl. Koliko poznajemo i priznajemo sopstvene i tuđe granice, na koji način kontaktiramo sa svetom, zatvaramo li se u neki svoj oklop ili se pak otvaramo bez ikakve mere, šta to želi izaći i probiti van, šta nas zaista "svrbi", prepoznajemo li svoje čežnje i strasti, priznajemo li svoje agresivne porive?

PageBreak

Organi za disanje

Tim pitanjima dolazimo u područje organa za disanje. U njihovom središtu su pluća, drugi veliki organ kojim komuniciramo sa svetom budući da svi udišemo isti vazduh i to ne možemo izbeći, čak ni kada je reč o ljudima koje doživljavamo svojim "neprijateljima".

U tom smislu su pluća povezana s tolerancijom i ljubavlju prema bližnjima, bez obzira na njihov pol, naciju i boju kože. Stari Grci, a kasnije i hršćanski mistici, su tu vrstu ljubavi nazivali agape (grč. ljubav; to je i naziv za zajedničku gozbu kod prvih hršćana). Dubokim disanjem, osim vazduha, udišemo i životnuenergiju, osećajući kako se razni delovi našega bića bude za život sada i ovde. Pronaći pravu granicu između sebe i drugih, postići istinsku ravnotežu između davanja i primanja - jedan je od najvećih životnih izazova.

Uskladiti unutrašnji svet sa spoljašnjim, sopstvene vrednosne kriterijume sa tuđim, sličice u svojoj glavi s realnošću života nije lako i nije stoga čudno što mnogi ljudi oboljevaju od upala pluća, bronhijalne astme i sl., da i ne spominjemo razne vrste alergija, čiji se broj u poslednje vreme rapidno povećava. Šta ne želimo uzeti u sebe, šta ne želimo dati, s čime ne želimo doći u kontakt? Postoji li u nama konflikt između potrebe za kontrolom/dominacijom i osećajem manje vrednosti? Koja životna područja odbacujem smatrajući ih manje vrednim (kakav strah se krije ispod toga), koja nas pak ispunjavaju tolikim strahom da bismo ih najradije izbegavali? Na šta upućuje priroda naše alergije (seksualnost, agresija, bujanje prirode, prljavština u smislu tamnih područja života)? Šta je s mojom agresijom, a šta s ljubavlju i sposobnošću da se otvorim (pustim da nešto uđe u mene)? Koliko svoju alergiju/astmu koristimo da bismo manipulisali okolinom, bojimo li se novog koraka, slobode?

Srce

Kao simbol ljubavi, kako lične tako i one božanske, uz glavu kao simbol mentalne energije, srce upravlja čovekovim doživljajem sveta. Miran mišić, koji održava i određuje ritam našega života, svoj dragoceni posao obavlja u tišini, sve dok se nešto ne poremeti. Većina ljudi ga tek tada postane svesna. Koliko su nam srce i razum usklađeni? Koliko prostora dajemo svojim osećanjima? Da li živimo i volimo punim srcem ili samo jednim njegovim delom? Slušamo li svoje srce, osluškujemo li prirodne ritmove svog unutrašnjeg bića ili ga pak guramo u smeru koji smo zamislili, smatrajući da je tako bolje?

Varenje

Osim disanja, čestice spoljašnjeg sveta uzimamo u sebe i varenjem ih prerađujemo, asimilujući ono što nam je vredno i izbacujući ono što nam ne treba. U stvarnom i simboličnom smislu, hraneći se energijom spoljapnjeg sveta i koristeći je, kako bismo i mi mogli svetu nešto dati. Sistemom organa za varenje, varimo svoju stvarnost, unutrašnju i spoljašnju, uvek iznova izgrađujući se i menjujući svoj svet sa svetom drugih ljudi. Razumljivo je da mnogi naučnici creva smatraju našim drugim mozgom koji, pored ostalog, kontroliše i naš odbrambeni sistem. Na koji način uzimamo hranu (fizičku i onu koja dolazi u obliku informacija, utisaka), proždiremo li je ili puštamo da polako klizi u grlo brižljivo prožvakana? Šta ne možemo da progutamo, šta ne možemo da svarimo, šta pak samo puštamo da prođe i ne pitajući se je li to za nas dobro ili ne? Šta nas ljuti, šta rastužuje? Čeznemo li za nekim rajskim beskonfliktnim svetom u kojem ćemo biti sigurni, zaštićeni i voljeni a da pritom sami ne moramo ništa učiniti ni dati?

Jetra

Jetra je zanimljiv organ. Apsorbujući hranjive materije iz krvi i pročišćujući i raspoređujući važne materije kao što su masnoće i belančevine, ona nam doslovce daje i održava život. Pored toga, pretvarajući životinjske i biljne belančevine, koje uzimamo hranom, u ljudske, upućuje na makrokosmički evolucijski razvitak od biljnoga carstva prema čovečijem, odražavajući ga svakodnevno na mikrokosmičkom nivou. Kroz tu svoju ulogu povezana je s religioznom stranom (lat. religio, religare - povezati) čovekovog života. Poznato je da su mnogi stari narodi (poput Grka, Persijanaca, Etruščana...) jetru ubijenih životinja koristili za proricanje, verujući da je iz njene srebrnaste površine moguće očitati budućnost. Kakve ciljeve sebi postavljamo, uspevamo li svoj svet ideala uskladiti s realnim svetom? Osećamo li se dovoljno voljenima i prihvaćenima da jasno možemo videti razliku između onoga što je za nas dobro i onoga što je za nas otrovno? U kojim područjima smo izgubili sposobnost pravilne procene? Kakav je naš odnos prema religiji i svejedinstvu, koje leži s one strane mnoštva šarenih boja materijalnoga sveta?

Krv

Sve što primamo iz spoljašnjeg sveta dolazi u krv, a ona je povezana sa samom suštinom našeg identiteta kao ljudskih bića, s našom individualnošću, koja nas čini pre svega jedinstvenom česticom u moru života. Zbog toga se krv koristi/la u raznim magijskim obredima, pa i Faust je svoj ugovor s Mefistom, đavolom, potpisao krvlju. Krv je tečnost, sok koji prožima sve delove našega tela, hraneći nas i održavajući na životu poput ljubavi, koja je vezivna sila celoga svemira. Ona nas i naš život čini celinom; kao skup posvuda razbacanih čestica bez nje ne bismo ni mogli postojati. Da li se usuđujemo da zaista otvorimo srce, da volimo sebe i druge bez obzira na rizik moguće povrede ili gubitka? Koliko poznajemo sebe i svoje potrebe i želje, usuđujemo li se da živimo u skladu s njima ili ih pak potiskujemo, plašeći se da bi nas mogli odbaciti oni do kojih nam je stalo? Kako se nosimo s ograničenjima koja nam nameće život? Kako se nosimo s konfliktima povezanim s time - "pucamo" li i idemo glavom kroz zid ili se pak povlačimo (kao što se simbolično događa u slučaju visokog ili niskog krvnog pritiska).

Da bismo mogli videti, prihvatiti i ljubiti drugo ljudsko biće, treba prvo da naučimo da vidimo, prihvatimo i volimo sebe. Usprkos tome što nismo uvek onakvi kakvi bismo hteli da budemo. Uz agape, bezuslovnu ljubav prema bližnjemu, postoji i specifičnija vrsta ljubavi - filia, koja se odnosi na konkretno ljudsko biće sa svim njegovim vrlinama i manama.

Bubrezi

Bubrezi su centralni filter želje i odvajaju za organizam važne materije od onih koje treba izlučiti. No još je bitnija njihova funkcija - osmoza, čijim se principom zadržavaju životno važne soli od kojih zavisi kiselo-bazna ravnoteža. Reč je o ravnoteži između već spomenutih principa yina i yanga. Stoga su bubrezi povezani s područjem partnerstva sa sobom i drugom osobom. Kakve probleme imamo u svom partnerskom odnosu? Okrivljujemo li partnera ili pak pokušavamo u njegovom ponašanju videti odraz sopstvenih unutrašnjih konflikata? Vrtimo li i dalje negativne filmove iz prošlosti, umesto da vidimo šta možemo učiniti sada?

Bešika

Kako je uloga bešike da kroz urin propusti materije koje su izlučene iz bubrega, ona je vrlo osetljiva na psihičke pritiske i na njih reaguje prisilnim otpuštanjem ili stiskanjem, zatvaranjem. Umemo li se prepustiti ili se bojimo toga? Preuzimamo li u kriznim situacijama odgovornost za sebe i svoje postupke ili je prebacujemo na druge? Kojih se područja (i obrazaca povezanih s njima) čvrsto držimo premda smo svesni da to više nema smisla, gde se osećamo pod pritiskom, zbog čega plačemo u sebi?

Polni organi

I, konačno, polni organi su, kao što im i ime kaže, povezani sa polom i svim problemima koje imamo sa sobom u smislu življenja u muškom ili ženskom telu. Pored toga, oni su povezani s nivoom ljubavi nazvanom erosom, tj. ljubavnom čežnjom, požudom i nagonom za životom i stvaranjem, odnosno plodnosti, ne samo u smislu rađanja dece već i dela svoga duha. Bolesti vezane uz jajnike, matericu ili prostatu elokventno govore o blokadama i smetnjama na tom planu.

Mnogim ljudima se razmišljanja o povezanosti duha i tela mogu učiniti glupošću ili pak zanimljivom pretpostavkom, koja nema mnogo veze sa stvarnošću, a još manje s njihovim slučajem. Znatno jednostavnije jesu odluke o tome šta učiniti, kada je reč o konkretnom oboljenju, prepustiti se stručnjacima, u nadi da će se smetnje uskoro povući i sve će opet biti kao pre. I tako svaki put kada se pojavi neki problem, tj. simptom.

U mlađim godinama se posledice takvih stavova još ne mogu videti tako jasno kao kad vreme učini svoje. U našoj civilizaciji smatra se normalnim da ljudi kod kuće imaju čitave apoteke i da, pogotovo u srednjim ili starijim godinama, pate od problema poput onih s karlicom, pritiskom, lošim vidom itd. Neke operacije, poput npr. odstranjivanja maternice, smatraju se gotovo rutinskima. Ali, mora li zaista biti tako? Zar nije daleko jednostavnije živeti u skladu s prirodnim zakonima i učiti iz problema koje život (i naše telo) pred nas donosi? I kroz njih se menjati, rasti i doprineti stvaranju boljeg sveta za sebe i za druge.

Izvor : Naturala