Svi se mi veoma brinemo. ... Da, i ja se brinem. ... Neverovatno, to je već postala globalna epidemija, svi smo obuzeti tim stanjem. ... Na kraju krajeva, šta je to uopšte? U pitanju je strah koji preispunjava dušu, neka nesigurnost, neka slutnja da neka nevolja nailazi ili mučno sećanje na ono što se već dogodilo. Tako mi i živimo: ili se brinemo šta može da se desi ili nas ono što se već dogodilo ne pušta, uznemirava i pritiska iznutra, ni na tren ne ostavlja našu dušu na miru. Mi neprestano nekuda žurimo, ne umemo da uživamo u životu koji nam je darovao Gospod. Neprestano se nalazimo u trci...

Postavlja se pitanje: a kada ćemo se radovati današnjem danu? Jer, ono što je sada i ovde, u tvojim rukama, tako brzo nestaje. Vreme leti, prolazi. Sadašnjost nam neprestano klizi, mi stalno živimo u drugom vremenu - između prošlosti i budućnosti - i ne primećujemo sadašnjost. ... Zavirujemo u budućnost, ali ne stvaralački i sa promišljanjem, već sa osećanjem zabrinutosti. Neprestano očekivanje nečega i razmišljanje o tome nas čini bolesnima i mi gubimo sposobnost da se radujemo.

...

4 saveta za roditelje koji žele da decu vaspitaju u pravoslavnom duhu

Ne uspevamo da proniknemo u ono što se događa i da kažemo: "Slava Bogu!" ... Ako umeš da živiš u onome što je sada, tada uviđaš da je kod tebe sve dobro jer zapravo nemaš toliko mnogo problema kako ti predstavljaju tvoje fantazije. ... Tvoj problem je u tome što je kod tebe sve u redu, ali ti to ne shvataš, ne raduješ se tome, sam tražiš povod i razlog za brigu. Razmišljaš šta će se dogoditi na ispitu, šta će biti sa tobom za nekoliko godina, ko će o tebi brinuti kad ostariš, šta će se dogoditi nakon tvoje smrti, kako će živeti tvoja deca...

Ali, reci mi nešto: da li se to događa SADA? Ukoliko bi ti mogao da osetiš da je svaki sekund tvog života dar koji ti sada daje Gospod, tada bi se brinuo o svakom problemu samo jednom - onda kada se problem stvarno pojavi. A, šta radiš sada? Neprestano brineš, dok situacija o kojoj razmišljaš, na kraju krajeva, može i da se ne dogodi. Shvati, brineš se i kidaš mnogo više nego što bi Gospod to želeo. Bog dopušta da se susretnemo sa bolom, međutim, zabrinutost predstavlja našu sopstvenu glupost, naše bezumlje. Zabrinutost je laž koju sami stvaramo, sa kojom živimo i koja nas kida. Bol je spasavajući; u životu je potrebno da prođemo kroz stradanja, teške trenutke, bolesti, i to je ono što će nas odvesti u raj.

PageBreak

Koji je najbolji ritam života - kako prestati sa žurbom

Gospod dopušta bol - da bi ti dao radost. Onu pravu radost koju smo izgubili zbog bolesnih uživanja, zadovoljavanja sopstvenog egoizma, i sada jedino kroz stradanja i bol možemo da se približimo Bogu.

Smisao i pravila pravoslavnog posta...

Međutim, brigu Gospod nije stvorio. Zabrinutost ne predstavlja onaj stvaralački bol koji nas izbavlja, koji nam Gospod šalje i dopušta da ga preživimo. Zabrinutost je mučno stanje koje smo sami sebi smislili, zahvaljujući kojoj starimo pre vremena, kidamo sebe i druge. Probaj, nateraj svoj um da radi, zadrži svoje fantazije, one su krive za sve scenarije koje izmišljaš, slikajući u svojoj glavi događaje koji se još nisu dogodili. ... Sve se ovo događa jer nemamo istinsku veru.

Ako stvarno veruješ u Boga, onda te neće mučiti briga o onome što se može dogoditi sutra ili prekosutra. ... Gospod nam daje samo ono što možemo da podnesemo i ne želi da u nama stvara zabrinutost. ... Ako te svaki dan koji proživiš približava Bogu, onda - šta god da se dešava, neka se dešava. ... Ako naša duša postane tako gipka da smo u stanju da spokojno, bez tvrdoglavosti, menjamo svoje planove, svoje odluke, tada ćemo naučiti da šta god da se dogodi, prihvatamo to spokojno, govoreći: "Odlično, to mi je Gospod poslao! Želeo sam jedno, ali mi je Gospod dao drugo. Znači da je tako bilo ugodno Bogu".

...
Kada je potrebno, ti požuri, ali zatim budi spokojan. Nije stvar u tome da li se spolja žuriš ili ne, glavno je da ne dopustiš da to jurcanje postane deo tvoje duše... I u manastirima na Svetoj Gori, kada dolaze zvanični gosti ili je neki praznik i očekuje se mnogo ljudi, monasi mnogo rade. Oni su u neprestanom pokretu, žure, stalno nešto rade, ali je, međutim, njihova duša spokojna, ona se nigde ne žuri, stoji pred Gospodom. Oni se sve vreme mole: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!
...

Neki ljudi, npr. izlaze iz hrama pre završetka Liturgije da bi uspeli da urade sve što su isplanirali za taj dan. To nije pravilno. Živeći zajedničkim životom sa Crkvom, naučićeš da uspeš u svemu. Gospod će zadati ritam tvom životu i tada će se sve događati u svoje vreme, a ti ćeš uspeti u svemu, osećaćeš se spokojno i blagoslov Božiji će biti na svim tvojim delima.
...
Zaista, postoje ljudi koji posebno snažno preživljavaju sve što se dešava oko njih i smatraju sebe odgovornim za to. Kod njih je veoma razvijeno osećanje krivice i veoma im je teško da sačuvaju mir u duši.Šta god da se dogodi, njih hvata panika, hteli oni to ili ne. Ovu osobenost svoje ličnosti osoba treba da zna jer će tada naučiti da upravlja zabrinutošću, kontrolisati je da ne bi mučila ni sebe, ni druge. ... Gospod se brine o nama jer smo mi njegovo stvorenje, stvorenje njegove ljubavi, njegovog srca. A mi živimo kao da nemamo Boga, kao da nemamo Oca nebeskog, kao da Hristos ne postoji, kao da nije uz svakog od nas. Mi svakoga trena zaboravljamo na zakletvu kojom nam se On zakleo. Gospod govori: može da dođe vreme da majka zaboravi na svoju decu, ali te Ja nikada neću zaboraviti, nikada te neću izdati, neću te ostaviti u vreme bolesti, na bolesničkoj postelji, u invalidskim kolicima, biću sa tobom u onome što te brine, u svim tvojim nevoljama, u siromaštvu i žalosti biću sa tobom, obećavam ti. On je to rekao na Krstu i potpisao Svojom krvlju.

...

Dakle, tvoj život nije slučajnost, nisi prepušten na milost i nemilost sudbini, Bog pazi na tebe, štiti te i govori: "Dao sam ti život - pa zar ti neću dati sve što je neophodno za život i ostaviti te? Dao sam ti telo - zar se neću pobrinuti za njega - za hranu, vodu, odeću, tvoj dom, ono što ti je neophodno...? Zašto sam ti onda dao telo? Zašto sam ti dao dušu? Zar sam te stavio na ovu planetu da bih te mučio? Naravno da ne! Pogledaj na Golgotu, pogledaj na Moje lice, pogledaj u Moje oči da bi razumeo da te Ja volim! A, ti se sve vreme nečega bojiš, stalno si uznemiren. Dao sam ti toliko dokaza Svoje ljubavi, a ti si slep, tvoje oči ne vide ništa!"

...

Zato što teoretski mi verujemo da Bog postoji, nešto znamo i govorimo o tome, ali ne doživljavamo veru kao poverenje. Poveriti sebe znači dati celog sebe, bez straha, u potpunosti. ... Treba da naučimo da živimo sa osećanjem Božijeg prisustva u svom životu - postepeno će ovo osećanje prognati bolesnu zabrinutost iz duše. Ako budemo uspeli da osetimo Božiju ljubav, videćemo da će svi problemi nestati. Smirićemo se, naša duša će se izbaviti iz beskonačnog stresa, napetosti, teškoća, koje zapravo i ne postoje.

Mi smo ugušeni svojom logikom, svojim racionalizmom, oslanjamo se na svoje snage, intelekt, svoje sposobnosti, novac i poznanstva, i vrlo malo verujemo Bogu. Dok nije kasno, potrebno je da to izmenimo u sebi i, priklonivši glavu, kažemo: "Gospode, uzmi moj život i učini sa njim šta želiš, samo da osetim da me Ti usmeravaš, da me Ti držiš, da me Ti štitiš, da me Ti ljubiš, da se nalaziš pored mene! To mi je dovoljno!"

Izvor: Saborna crkva