Šta god zaustimo da kažemo, neka bude pažljivo i nežno, s ljubavlju, verom i nadom i stići će tamo gde treba, pravo do srca!
Sasvim običan dan. Vraćam se kući, prometnijom ulicom. Podne je. Prilično je toplo. Na oko pedesetak metara ispred mene, stoji dečak od dvanaestak godina, na biciklu.
Sa njegove leve strane vidim kesu. Iako sam bila dobro raspoložena, osećam kako me hvata nervoza dok mislim: "Bože, da li se to meni učinilo, ili je on upravo na sred ulice bacio kesu?!"
Kako mu se približavam, vidim da nosi mnogo stvari u nekoliko kesa iz prodavnice i zapravo se oslobađa suvišnih pocepanih kesa. On je prosto odlučio da ljutito baci kesu na sred trotoara, tik uz uredno ošišanu travu, umesto da je pokupi ako mu je ispala.
Kad usporimo hod, oko nas se ukazuje raj...
Koliko sam se naljutila! Ajde što odrasli zaboravljaju na prirodu, ali deca... Deca bi trebalo da osećaju lepotu prirode, da znaju šta je dobro. Mada, zavisi kako ih vaspitaju ti odrasli! Došlo mi je da vičem! Pa dobro, kako ne možemo da imamo osećaja za osnovnu kulturu ponašanja ni prema prirodi ni prema ljudima. Strašno. Prilazim i razmišljam kako da ga iskritikujem, sramota!
Pogledam sad već na korak od njega, opet. Muči se, zapravo, jadan, kese koje su bile spoljne su mu se pokidale i jedva se snalazi sa svim što mu je mama, verovatno, zadala da kupi. Previše tereta za njega.
Već u sledećoj sekundi se saginjem da pokupim prvu kesu, spremna da mu objasnim da to nije u redu. Evo ja ću da pokupim kesu koju si ti bacio, razmišljam, i znam da neće razumeti, mnoga deca danas jednostavno nemaju osećaja, još se i naljute kad pokušavaš da im otvoriš dušu za saosećanje, plemenitost ili emocije uopšte. Valjda je to trend biti hladan - „nedodirljiv", „samoživ".
