Sasvim običan dan. Vraćam se kući, prometnijom ulicom. Podne je. Prilično je toplo. Na oko pedesetak metara ispred mene, stoji dečak od dvanaestak godina, na biciklu.
Sa njegove leve strane vidim kesu. Iako sam bila dobro raspoložena, osećam kako me hvata nervoza dok mislim: "Bože, da li se to meni učinilo, ili je on upravo na sred ulice bacio kesu?!"
Kako mu se približavam, vidim da nosi mnogo stvari u nekoliko kesa iz prodavnice i zapravo se oslobađa suvišnih pocepanih kesa. On je prosto odlučio da ljutito baci kesu na sred trotoara, tik uz uredno ošišanu travu, umesto da je pokupi ako mu je ispala.
Koliko sam se naljutila! Ajde što odrasli zaboravljaju na prirodu, ali deca... Deca bi trebalo da osećaju lepotu prirode, da znaju šta je dobro. Mada, zavisi kako ih vaspitaju ti odrasli! Došlo mi je da vičem! Pa dobro, kako ne možemo da imamo osećaja za osnovnu kulturu ponašanja ni prema prirodi ni prema ljudima. Strašno. Prilazim i razmišljam kako da ga iskritikujem, sramota!
Pogledam sad već na korak od njega, opet. Muči se, zapravo, jadan, kese koje su bile spoljne su mu se pokidale i jedva se snalazi sa svim što mu je mama, verovatno, zadala da kupi. Previše tereta za njega.
Već u sledećoj sekundi se saginjem da pokupim prvu kesu, spremna da mu objasnim da to nije u redu. Evo ja ću da pokupim kesu koju si ti bacio, razmišljam, i znam da neće razumeti, mnoga deca danas jednostavno nemaju osećaja, još se i naljute kad pokušavaš da im otvoriš dušu za saosećanje, plemenitost ili emocije uopšte. Valjda je to trend biti hladan - „nedodirljiv", „samoživ".
Kako govoriti iz srca
Međutim, u tom istom trenutku, odmah nakon što sam podigla prvu kesu, on izgovara i zbunjeno i postiđeno: „Izvinjavam se..."
A ja?! Od svega što sam htela da mu kažem, od svih onih kritika, dok podižem sa zemlje i drugu kesu, bez imalo ljutnje, kažem samo: „Ništa, ja ću, ne brini."
Produžavam put, ni ne pogledavši ga popreko, a kamoli nešto više! O ne, ne hvalim sebe, čak se i postideh, što sam uopšte i pomislila da se naljutim.
I to više nije bio sasvim običan dan. I sama sam dobila podsetnik-lekciju na dar!
Ta osobina da uvek idemo na prvu loptu osuđujući i kritikom, kako se tako odvažila da nam se usadi u srca?! Kada se samo jednim malim znakom razumevanja i dobrim primerom ili pažnjom, pomažući može ostaviti toliko mnogo veći trag?!
U tom „izvinjavam se" čula sam ono što sam želela da postignem, poruka je shvaćena i prihvaćena i sigurno će ostati zauvek zapamćena. Kao ogledalo dela. To „izvinjavam se" me je podsetilo koliko sa ljubavi mogu da postignem, mnogo, mnogo više.
Šta god zaustite da nešto kažete ili se spremite da učinite, neka bude pažljivo i nežno, s ljubavlju, verom i nadom i stići će tamo gde treba, pravo do srca!
I ovim tekstom izvinjavam se ja, na pomisli koju niko osim Boga i nije čuo. Praštaj Gospode.
Silvija Romić - oseti tuđu suzu koja padne i na drugom kraju sveta, a najvećim uspehom smatra kada nasmeje ili pomogne drugom živom biću. Rođena iz ljubavi stihova Mike Antića, divi se onima koji se sete da ostanu zauvek dete i skromnim ljudima, koji nisu zaboravili da se smeju i vole druge od srca. Sa zavežljajem na leđima i olovkom u ruci, uvek spremna za novo putovanje, u nadi da će jednog dana napokon pronaći vernog saputnika - svoj pravi dom i kućicu sa dvorištem u nečijem srcu, iz koje će vam pisati.