Brzina i otvorenost prema svemu što mu život nanese je ono što ga možda više od svega determiniše. On je teško objašnjiva kombinacija pragmatičara i zanesenjaka koji je uspešan u poslu u kome ponekad pokazuje dečačku naivnost. Flavio Rigonat je vlasnik kultne beogradske izdavačke kuće „Lom” koja je do sada objavila preko 100 naslova, ali je najpoznatija po delima Bukovskog, Selindžera, Fantea, Selina, Hamsuna, piscima koji su menjali tokove književnosti. Mnoge njihove knjige Flavio je i preveo. Njegovu publiku najviše čine mladi ljudi, ne samo zato što je to književnost koja se njima obraća, nego i zato što on prevodi živim, govornim jezikom, trudeći se da izbegne žargon koji je uvek kratkoročan i privremen.

Na početku studija radio je nekoliko meseci kao akviziter knjiga i bio u tome izuzetno uspešan; ulazio je u firme gde je akviziterima bio zabranjen pristup sa rečenicom: „Idem u računovodstvo”. Posipajući po budućim čitaocima prah šarma i neposrednosti kojim ga je priroda velikodušno obdarila, uspevao je neko vreme da živi veoma dobro od tog posla.

Završio je prava, i 15 godina radio kao advokat. Počeo je da prevodi sledeći neki unutrašnji zov, zatim je osnovao izdavačku kuću „Haos”, ali je posle nekoliko godina video da se svakakve delatnosti imenuju tom rečju (kafići, prodavnice sendviča, klubovi, galerije...) pa je promenio ime u „Lom”, jer obe reči u beogradskom slengu označavaju nešto „mnogo dobro”.

Ljudi vas vide kao čoveka koji izranja iz brda knjiga: da su vam kuća, kancelarija, auto, puni knjiga... da ih sami raznosite po knjižarama. Kako sve to funkcioniše...?

– Prvih 15-ak godina sam sve radio sam, a onda sam pozvao jednog prijatelja da mi pomogne, otada mi je mnogo lakše, kaže Flavio. Prošao sam sve faze amatera koji pojma nema o tom poslu. Nisam znao kako se pravi knjiga, kako se štampa, povezuje, plasira... i mnogo puta sam to neznanje platio gubicima, ali sam to shvatao kao sastavni deo procesa bavljenja poslom koji me je toliko privukao - desetak godina i dvadesetak štamparija kasnije, stabilizovao sam posao. Sada sve radim samo u štampariji „Kaligraf”.

Zbog tog posla svojevremeno sam morao da kupim auto, a pošto nisam bio neki vozač, odlučio sam se za vozilo bez menjača - za invalide – DAF 66, moj tenkić, kako sam ga zvao, a kasnije jedan stari „mercedes” u koji mogu da utovarim ceo sajam i čoveka koji će sa mnom da putuje po gradovima u okruženju gde se ti sajmovi održavaju. Sam sam uvek birao šta ću da objavim, sam radio prelom, dizajn, nosio knjige po knjižarama, uterivao dugove, što je najteži i najmanje lep deo ovog posla. Nije uvek lako. „Tako ti i treba kad nisi hteo da učiš školu!” - rekao mi je čovek iz branše, gledajući me pre neki dan kako nosim kutiju od banana punu knjiga...

Flavio Rigonat rođen je u Rijeci, 1951. godine, ali se posle dve godine s majkom preselio u Beograd. Njegov otac je špansko-francuskog, a majka srpskog porekla. Preci po ocu došli su sa Pirineja u Furlaniju (deo Italije između Istre i Venecije) negde u 16. veku...

– Otac je, pod uticajem dede koga je ponela ideja ruske revolucije, zajedno sa starijim bratom postao komunista, bio hapšen i za vreme Drugog svetskog rata prešao u Istru, boreći se zajedno sa partizanima. Posle rata, u vreme kad je upoznao moju majku, radio je u fabrici torpeda u Rijeci. Možda sam zato tako brz. Tragali su za svojim sudbinama: kada su mene dobili živeli smo jedno vreme u Italiji, zatim je otac otišao u Švajcarsku u potrazi za poslom, ali je ta distanca bila prepreka koju više nisu uspeli da prevaziđu.

Majka se vratila sa mnom u Jugoslaviju, pravo za Beograd. Bila je medicinska sestra, ali je radila kao stjuardesa. Živeli smo sami, uvek me neko čuvao, jer je ona često bila i po desetak dana na tim letovima, najčešće u Egiptu. Zato mi je kupovala mnogo knjiga da mi prave društvo i rano me naučila da čitam. Kada sam imao pet godina poklonila mi je „1001 noć”, osam debelih knjiga, sa ilustracijama. Mojoj sreći nije bilo kraja. Onda se majka preudala, pa smo tokom čitave moje osnovne škole živeli u Sremskoj ulici, ispod Terazija.

S klincima iz kraja istraživao sam grad, posebno Kalemegdan na kome se uvek nešto dešavalo... Od sedme godine, leta sam provodio u Italiji, i tamo sam otkrio strip. Ovde su u to vreme postojali samo „Politikin zabavnik” i „Kekec”, a tamo je bilo trista čuda. Tako sam i naučio italijanski, kasnije engleski i donekle francuski jezik. Odrastao sam uz knjige, prorešetao sam celu biblioteku „Neven” u Domu sindikata. U 15-oj sam otkrio ono što se zove „ozbiljna literatura”, pre svega Dostojevskog, i kao da sam zakoračio u jedan potpuno novi svet... Sećam se kad sam negde u trećem gimnazije sreo drugara iz osnovne škole. „Šta to nosiš?” - pita me. - „Niče? Šopenhauer? Ti stvarno nisi normalan”, rekao mi je. – „Seks je ono što nama treba, a ne knjige”... U naše vreme nije bilo televizije, samo bioskop, a Kinoteka je često bila moje utočište, tokom sedamdesetih i osamdesetih. To je bilo i ostalo savršeno mesto za ljubitelje filma. Vreme studija pamtim po dugim periodima usamljeništva u kojima su postojale samo knjige i muzika. Voleo sam knjige koje me vuku da ih ponovo čitam.

PageBreak

Knjiga kao profesija

„Lom” („Haos”) postoji skoro 20 godina, kako je došlo do toga da pravnik osnuje svoju izdavačku kuću? Zašto je knjiga vaša profesija?

– Dugo sam radio kao advokat, a onda sam početkom osamdesetih preveo „Žene” Bukovskog, koju je objavila „Prosveta”, onda još jednu knjigu, pa još jednu... da bih na kraju završio kao izdavač sopstvenih prevoda, ali i drugih knjiga do kojih mi je stalo. Jedno vreme sam radio oba posla, ali ubrzo mi je postalo jasno da tako ne može. Morao sam da biram, pa sam napustio profesiju od koje sam solidno živeo i 1989. godine upustio se u ovu avanturu.

Volim da prevedem i objavim ono što se meni lično dopada, mada sam ubrzo shvatio da to nije uvek ukus šire čitalačke publike, i da moram da objavim i ponešto što nije deo mog koordinantnog sistema, ali se dopada drugima. Do danas, za preko 20 godina koliko radim kao izdavač, objavio sam preko 100 knjiga, i preveo oko 40. I tu negde leži i zamka u koju sam kao izdavač skliznuo, jer me ljudi gledaju kao nekoga ko prevashodno izdaje noviju američku književnost, pa knjige koje izlaze iz okvira onoga što se od mene očekuje malo ko traži.

Ako takav problem ima neka druga roba nije me briga, ali dobra literatura ne bi trebalo da ima problem geografije, jer je proizvod ljudskog duha, a često i vanvremena, univerzalna vrednost. Takva je knjiga „Belo-crveno” koju je napisala 18-godišnja devojka iz Varšave, Dorota Maslovska, roman o njenoj generaciji. To je bio hit koji je u Poljskoj prvom naletu prodat u tiražu od 200 000 primeraka, a oni koji su je pročitali znaju tajnu tog uspeha: ona je beskrajno pametna i duhovita. Međutim, osim nekih Rusa, naše tržište uglavnom čita ono što stiže sa zapadnog tržišta. Ili recimo roman „Stari je opet pijan” slovenačkog pisca Dušana Čatera. Ljudi koji čitaju sve što objavim mnogo vole tu knjigu, ali je šira publika ne kupuje.

Objavljivao sam dosta domaćih autora, na primer roman Vojislava Todorovića „Zavođenje”, potencijalni omladinski hit. Retki su čitaoci i „Pančatantre” jednog od najčuvenijih dela stare indijske književnosti, knjige koju 70-godišnjak može da čita trogodišnjaku i obojici će biti zanimljiva... ali stvar je u tome što, bez ozbiljne marketinške kampanje nijedan skriveni kvalitet ne može da stigne do ljudi. Takve knjige kolege iz branše zovu „kamenje”, jer ih neprestano, godinama teglimo od jednog mesta na drugo, po sajmovima i knjižarama, a njihov se tiraž nikad ne rasproda, godinu dana niko je uzima u ruke. To se desilo knjizi „Nasilje i saosećanje”, takav je bio originalni naslov razgovora sa Dalaj Lamom. Onda sam za nju napravio običan beli omot na kome je pisalo samo „Razgovori s Dalaj Lamom” i rasprodao ceo tiraž za kratko vreme. To mi ipak nije uspelo sa nekim drugim knjigama, gde sam bukvalno kidao korice i zamenjivao ih drugim, samo da bih nekako probudio radoznalost čitalaca, da bar zavire unutra...

Znaju vas i kao jednog od retkih izdavača koji je dosledan u nekomercijalnoj odluci da objavljuje poeziju, posebno žensku...?

– Ne žensku, nego devojačku. Naziv te edicije bio je „Devojačka poezija je in!” Tu se našlo desetak knjiga poezije, pre svega Milene Marković, zatim i Marije Gajić čija nova knjiga upravo izlazi iz štampe, Tanje Mandić, Mine Rigonat, Marije Stojanović...

PageBreak

Čitanje je oblik sreće

Važite za najboljeg domaćeg prevodioca Bukovskog, šta je, osim poznavanja jezika važno da bi neko bio dobar prevodilac?

– Važno je da zna svoj jezik, ali ne samo onaj knjiški, već živi, govorni, a ja nikad nisam bežao od ulice, od kafane, od ljudi, i to se valjda samo u tebe uliva, taj jezik.

Važno je da voliš to što prevodiš, mada sam prevodio i neke budalaštine za pare, kad ni krevet nisam imao. Nekako me uvek povezuju s prevodima Bukovskog, ali to je zato što je on mnogo napisao i bilo je pritisaka na mene da sve to uradim.

Pretpostavljam da ljudi znaju da sam prevodio Selindžera i Fantea, ali možda ne znaju da sam prevodio Džojsa, Karvera, Singera, Kramba, Orvela, Stivensona, Nabokova, Egziperija, Pančatantru. . .

Za Borhesa je čitanje „oblik sreće i kosmička povlastica koja nam je data”... Šta je za vas čitanje?

– Ideš recimo negde na izlet, kroz neki lep predeo, neku šumu, penješ se uzbrdo, pa izbiješ na proplanak, a ono pukne vidik. Dođe ti da poletiš. To je za mene čitanje. Radost za dušu. Dopalo mi se kako je Branko Maširević u knjizi „Novi monasi” definisao najtiši, najreligiozniji sloj čitanja - kao osećaj sjedinjenja, uranjanja: „Čitajući, mi postajemo svesni mnoštva velova od kojih se sastoji svet, velova iza kojih se krije čovek. I osećamo prelaz, put koji nas povezuje sa drugima, put koji izlazi iz nas. Istovremeno, mi smo kod sebe i na putu, ali dovoljno udaljeni od svega što nas okružuje. To je ono što nam daje neponovljiv osećaj da lebdimo...

Čovek koji čita, gledano sa strane, izgleda da je odsutan. Izvedeno je jedno spektakularno nestajanje, a telo je ostavljeno kao zalog. Kao talac. Ono što upada u oči pažljivom posmatraču, što odaje magičnu igru postojanja, jeste knjiga, predmet na granici dva sveta”... „Čitanjem, mi se stavljamo izvan vremena i zato je uvek dramatičan prvi korak posle zatvaranja knjige koja nas je obuzela. Posle čitanja mi se uvek ponovo moramo učiti da hodamo.”

Pravo mesto rođenja je ono u kome je čovek prvi put razumno sagledao samog sebe. Budući da su knjige bile vaša „prva otadžbina”, mislite li da je njihova najvažnija uloga da nam pomognu da razumemo sebe...?

– One su od samog početka bile nešto čemu sam se divio, nešto uzbudljivo, što hrani radoznalost, u čemu beskrajno uživaš. Priznajem, uvek sam više voleo beletristiku od, recimo, filozofije, ali je činjenica da sam se stalno identifikovao s junacima iz romana, naročito u vreme odrastanja... ako sam uopšte završio s tim... Bio sam Stendalov junak, junak Bore Stankovića, Selindžerov, junak Dostojevskog, Floberov, Hamsunov, Singerov, Fanteov, Selinov junak, mogu da ih nabrojim po imenima, te junake, oni su mi ponekad življi i bliži od stvarnih ljudi.

Ali, često sam se identifikovao i sa junacima filmova, pa bih uhvatio sebe posle nekog filma kako pričam kao Brando, hodam kao Li Marvin, pravim grimase kao Piter O'Tul ili De Niro...

Vidite li knjigu, u svetu brzine i površnosti kao jedno od najvažnijih načina kojim se vraćamo sebi?

– Svakako, ali prognoze u vezi sa njihovom sudbinom u budućnosti nisu optimistične. Svet se ne menja u tom pravcu, osim ako čitanje dobrih knjiga ne postane trend. Tada će možda onoga ko ne čita posmatrati kao neku „tešku seljačinu”. Izgleda da će ljude samo potreba da budu društveno prihvaćeni naterati da pročitaju nešto vredno, što i nije neka uteha. S druge strane, da ovo što radim ima smisla pokazuje svaki beogradski sajam knjiga, zato što, uprkos maloj kupovnoj moći i svim problemima koji postoje u ovom društvu, na taj sajam dođu ljudi iz čitave Srbije, pa i šire, i kupe na desetine hiljada knjiga, pronalazeći svoje primerke i po najzabačenijim štandovima sporednih hala.

Ne radujem se tome samo zbog komercijalnog efekta, nego i zato što je to fascinantan dokaz da u Srbiji postoji tako mnogo gladne, radoznale publike koja ima potrebu da saznaje, razvija se i raste.

Koja knjiga je vaša „Biblija”?

– Nekoliko polica, bar stotinak knjiga, za kojima povremeno posegnem i ponovo ih pročitam. Počnem, a onda me neka rečenica odvuče ko zna u kom pravcu. Te knjige nikada nisu iste, mi se menjamo, pa ih uvek vidimo drugim očima, uvek su nove, sveže, mlade i lepe.