Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Kreatoru se i nebo raduje: istrajnost i ljubav prema pisanju na najbolji način portretišu književnicu Anu Atanasković

„Reč je nebeski magnet od koga smo svi postali, neuhvatljiva ponekad, kao oblak, ali puna zrele kiše koja pada po piscima u vidu inspiracije.” - Ana Atanasković

  Izvor: Danilo Polovina

kreatoru_se_i_nebo_raduje_2
Izvor: Danilo Polovina

Nadigravanje sopstvenog uma

Objašnjavajući na koji način prevladava barijere, blokade i prepreke, Ana nas upućuje na raznovrsne načine za pronalaženja unutrašnje snage.
„Kod nas je popularan termin ‘rad na sebi’ koji mi se ponekad čini uopštenim, a ponekad zaista ne možeš drugačije opisati proces sazrevanja u kome aktivno učestvuješ. Pošto sam od najranijeg detinjstva, tj. još od prenatalnog doba bila suočena sa ogromnim teretom, starijom sestrom koja je bolovala od najtežeg oblika cerebralne paralize, nije ni govorila ni hodala i živela je mučenički život kakav, za sve ove godine, u svom užem i širem okruženju nisam videla, imala sam primer blokade i prepreke pred svojim očima, što je uticalo i na mene. No, nisam se predavala, kao ni ona, a ni moji roditelji. Sve smo izdržavali i podnosili na svojim plećima, a ja sam za sve što me je mučilo tražila rešenja, ljude koji mi mogu pomoći da rešim sopstvena pitanja: Zašto? Zašto meni, zašto njoj, zašto nama? U tom procesu, koji je dugo trajao, pomagali su mi kliring instruktorka iz škole Desimira Ivanovića, susreti sa jednim pravim šamanom koji je vikendima dolazio u Beograd, astrologija (izučavala sam je kroz dva različita pristupa – spiritualni i sasvim praktični), hrišćanstvo (u koje duboko verujem, iznad svega) i program LENS Sonje Simonovske (integrativno disanje). To su razvijajuće tehnike u kojima skidaš slojeve sebe kojih nisi svestan, u kojima shvataš i menjaš svoj svet i reakcije i šta, u stvari, želiš, šta je iza tvojih postupaka, čega se plašiš, u kojima opraštaš i sebi i drugima i nalaziš svoj put. U stvari, prihvataš svoj put i sve kamenje na njemu. Neko ih ima više, neko manje, ali to već nije naša nadležnost. Na nama je samo da ih prihvatimo i da, u skladu sa njima, delujemo, radujemo se, stvaramo. Pisanje mi je u tom procesu pomagalo jer sam mogla posredno da prenesem šta sam otkrila, ali pre bih rekla da je proučavanje psihe i menjanje ličnosti pomoglo mom pisanju.”

Život satkan po meri univerzuma

Dakle te lične promene su vidljive i osećate ih u svom pisanju i svakom nadolazećem romanu?

Da, osećam. Lepo se nadovezujemo u pitanjima i odgovorima. Moje pisanje je mudrije, iskonskije. U jednom trenutku sam prestala da pišem, i znate šta je tada bilo najvažnije? To je bila istina! Sklad sa samom sobom, usklađenost. Naime, u mojoj natalnoj karti planeta Saturn (neminovnost, lekcije kroz teške izazove) je veoma jaka (prilično loše aspektovana i retrogradna). Oduvek sam to predosećala, čak i pre nego što sam počela da radim na sebi. U periodu kada je ušao u sazvežđe Strelca, počeli su moji najveći izazovi do sada. Znate, velika iskušenja imaju svrhu da nas pokrenu, da počnemo da se pronalazimo i u sebi i u drugim stvarima koje nismo do tada primećivali (velika iskušenja, na kraju krajeva, dovode i do ličnih promena i stvaranja jer pokreću; ljudi koji ih nemaju žive ušuškano i ne žele da se pokrenu, te uglavnom ništa posebno i ne iskreiraju, zato bi na njima trebalo da budemo najviše zahvalni). U tom celom procesu ja sam postepeno prestajala da pišem novu knjigu koju sam bila započela, peti roman.
Kada sam shvatila da sam konačno odustala od njega, bila sam mirna. Da mi se to desilo ranije, verovatno bih prolila more suza. Iako su mi mnogi i na društvenim mrežama i lično govorili: „Ne smeš da prestaneš da pišeš, ti mnogo lepo pišeš!”, ja sam osećala da sam usklađena sa okolnostima i samom sobom i zadržala sam radost u sebi. Imala sam novinarstvo u kome i dalje „delujem”, a počela sam da radim novi posao, kopirajting, i nisam osećala prazninu. Ne bih je osećala ni da nije bilo tih dodatnih poslova, jer ništa nije večno. Najznačajniji faktor u umetnikvom životu je on sam, jer bez njega nema dalje ni umetnosti, najvažnije je da razume sebe. Rekla sam sama sebi da sam zadovoljna i sa onim što sam do tada napisala i da se ništa ne može plaćati visokim cenama kao što su depresija i tuga. Ranije bi mi odustajanje donelo nemir. Ali, nijedna težnja i želja ne bi trebalo da budu hranjene grčem.
Posle skoro godinu dana, podstaknuta nečim što sam videla na internetu, počela sam da pišem naizgled neobavezne eseje o Beogradu za portal Ne samo moda. Čak i tada nisam razmišljala da sam se „ozbiljno” vratila pisanju, već su ti eseji bili „samo” radost, uživanje u trenutku, bez ikakvih odluka, obaveza i odgovornosti. No, upravo u tome je bio ključ – pisati bez očekivanja, bez razmišljanja ko će to izdati i da li će te izdavač prihvatiti, da li ću povrediti neku činjenicu (često sam ranije pisala o istorijskim ličnostima i imala određenu vrstu odgovornosti koja mi je ponekad stvarala duhovne spisateljske izazove), da li će se ikome svideti, samo sam pisala iz čistog srca, iz čiste ljubavi (prema životu, Beogradu, iskustvima). Ne kažem da tako nisam pisala i ranije, ali ovog puta je pisanje bilo najzrelije, najneopterećenije, bez poslovnog plana, velikih ideja, jednostavno je sve teklo isključivo kroz zahvalnost, zadovoljstvo i zaljubljenost. I onda se desila ponuda. Ja sam, naime, osetila da je potrebno da se zahvalim za podršku za te moje pričice, čisto dobrog osećanja radi, i osoba kojoj sam se zahvalila mi je predložila da ih napišem još jer želi da ih izda kao knjigu! To je sada moj novi izdavač, Nine Horses Journey.

Na koji način spajate iskustvo putovanja i stranih zemalja sa putevima svoje mašte, kreativnosti i imaginacije?

Za mene je nužno da osetim mesto o kome pišem i da prođem putevima kojima su prošli i junaci mojih knjiga. Kroz moje iskustvo i likovi dobijaju svoja, kroz prizme i piramide u koje stavim svoja osećanja ispredu se i njihovi životi. Zanimljivo je i da me je život stavljao u situacije koje su bile potrebne da opišem u svojim romanima, kao da se mnoge stvari unapred znaju. Putevima svojih likova išla sam do manastira Gradac, gde sam boravila izvesno vreme kako bih osetila Jelenu Anžujsku i u SAD i Rim, da bih se „izrazgovarala” sa Katarinom Džonson, ženom koja je najdublje i najposvećenije volela Nikolu Teslu. I, znate šta, obe su mi se „pokazale” onakve kakve sam ih i zamislila, što mi je bilo fantastično otkriće. Recimo, nisam znala da je Katarina Džonson stvarno bila detinjasta i žustra osoba, a u pesmama i zaostavštini njenog muža, Roberta Andervuda Džonsona, u Delaveru i Vašingtonu (gde sam proveravala njena dokumenta) sam otkrila da je bila upravo takva! Romane sam pisala dugo. Epopeju o Nikoli Tesli čak pet godina. To je zaista čitav jedan spisateljski sled u kome sam se menjala, oblikovala. U procesu objašnjavanja zašto se neki lik ponaša kako se ponaša pronalazila sam i sebe i bila ponosna na svoja rešenja, jer sam ih „kopala” iz svih mogućih iskustava koje sam do tada imala. Pisac mora da živi život punim plućima.

Ovo ne smete propustiti

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Lični razvoj