"BILO JE PUNO SUZA, SKRIVANJA, PITALA SAM SE ZAŠTO JA": Ana Srećković ima vitiligo - evo kako je uspela da prihvati sebe

Život pun borbe, preokreta, ali i želje da se uvek ide napred nije nešto o čemu samo čitamo u knjigama i gledamo u filmovima. Njen život zaista je priča na momente teška, a zatim borbena i istrajna. Bila je uspešni sportista, zatim instruktor skijanja. Ana Srećković danas ima 52 godine, živi punim plućima, odnedavno je i model, a od svoje dvadesetpete živi s vitiligom.

Važno je objasniti da vitiligo nije zarazna bolest, niti psorijaza, ekcem, hiperpigmenacija. Javlja se i kod dece i kod starijih. To je autoimuno oboljenje koje nastaje kada se ćelije koje nose melanin razaraju, a razlog tome je nepoznat. Pretpostavlja se da su okidači traume, veliki emotivni stresovi kao i genetska predispozicija. U mom slučaju bili su prisutni i veliki stres i genetsko nasleđe- i sa mamine i sa tatine strane imali smo pretke s vitiligom. Prve vidljive tufne pojavile su mi se kada se mlađi brat sa samo 16 godina preselio u Brazil. Zatim je na njihovo širenje uticala prerana smrt moje majke, kasnije i rođenje mog sina. Lekar, inače naš kućni prijatelj, rekao mi je- “S obzirom na to kroz šta si sve prošla u životu , taj stres je negde morao da izbije. Da mene pitaš, ja bih sada otišao kući pevajući. Ako ti smeta našminkaj se, ako ne, nasmej se i živi svoj šareni život. Te njegove reči su mi se urezale duboko u sećanje

Na koji način ste prihvatili novu sebe?

Bilo je trenutaka kada sam se pitala „ zašto baš ja“, slagala bih kada bih rekla da nije. Bilo je mnogo suza, neizlazaka iz kuće i sakrivanja. Ali ti trenuci su nešto što svako mora da proživi. Setila bih se tada svoje bake Ruže koja je imala vitiligo i njenih reči da samo posebni ljudi imaju „prirodno bele rukavice“. Ona je svoje ponosno šetala gradom. To mi je davalo snagu. U početku niste svesni da je to deo vas, zaokupljeni ste prošlošću, gubite vreme koje treba da posvetite porodici, prijateljima i tome da shvatite da je to deo vas i da nastavite da živite. Meni je najteže bilo da objasnim svom sinu. Primetila sam da, kada je pošao u školu, previše vodi računa kako izgledam, da li sam se našminkala. Shvatila sam da želi da sakrijem svoju kožu. Počela sam da mu pokazujem da to nije ništa strašno, ocrtavali smo moje tufnice, smejali se na moj račun i kada je on video kako se ja dobro osećam, tada sam i ja sebe prihvatila takvu kakva jesam.

Kako je reagovala vaša okolina?

Kada ste različiti, hteli vi to ili ne, vi ste meta posmatrača. Ne zato što su ljudi zli, već zato što smo mi kao društvo navikli na stereotipe u oblačenju, u izgledu, u pojmu lepote, psihe i duše… Današnje poimanje lepote je totalno izbrisalo individualnost ličnosti i ono što svi treba da imamo- lični pečat. Devojčice se oblače, šminkaju, slikaju, pričaju, ophode i ponašaju identično. Takva okolina kažnjava nekoga ko se razlikuje u bilo čemu, a posebno u fizičkom izgledu. Na sreću, prijatelji i porodica koja je danas rasuta širom sveta, nikada me nisu gledali drugačije. Kako sam ja sve manje obraćala pažnju na vitiligo, tako su i drugi prestali da ga primećuju. Moj suprug s ponosom ističe da se mnoge žene trude da budu različite tako što se tetoviraju, stavljaju pirsinge, ali njegova žena nema potrebe za tim jer ona ima prirodnu tetovažu u vidu belih tufni, koje je čine jedinstvenom i posebnom.

Kad smo kod posebnosti, čini se da ona danas nije na ceni, već, pre svega mladi, teže da budu isti, da se ne izdvajaju. Možemo li menjati ovaj trend?

Ja stalno ističem da je lepota žene u različitosti, ne u serijskoj proizvodnji. Stvarno bih volela da devojke shvate da je dar prirode baš ta jedinstvenost, nešto što niko nema, nešto po čemu ćemo biti zapamćene. Susrećući se sa mladim osobama koje imaju vitiligo, videla sam da je najveći problem mirenje s činjenicom da nisu iste kao drugi. Danas je nažalost to mana, a ne vrlina.
Roditeljima, profesorima, prijateljima, simpatijama, poručila bih da ako imaju oko sebe osobe sa vitiligom, da ih gledaju u dušu, podržavaju ih, hrabre i da svojim primerom podučavaju druge kako treba da posmatraju različitost. Nisu tu samo osobe sa vitiligom, već i albino osobe, osobe sa raznim vidljivim ožiljcima, specifičnim bolestima, invalidi, osobe sa specijanim potrebama... Sve su to divni ljudi. Treba im ukazati da se samo obrazovanjem, edukacijom, radom na sebi postaje čovek. Da svako ima u sebi neki zanat koji vredi bogatstvo i da to treba negovati i ostvariti sebe. Ja sam svoju različitost pretvorila u neku čudnu lepotu, koja je svaki dan drugačija, jer su i moje tufne ekstremne, kao što sam i ja sama.

Osim skijanja koje je vaša velika strast, pronašli ste novo ostvarenje- modeling. Kako je došlo do saradnje sa fotografima?

Jednog leta sam zamolila drugaricu da me fotografiše na plaži, da se na slici vidi kakva jesam. Ta fotografija je na Instagramu pokrenula mnogo pozitivnih komentara, tako da sam i javno počela da pokazujem kako je lepo biti različit i da jedna mana može da bude lični pečat. Sasvim slučajno sam ostvarila kontakte s fotografima koji rade za Stock servise i počela da se slikam kao vitiligo model. Javili su mi se mnogi modni fotografi iz raznih zemalja Evrope, Amerike ali i iz Afrike, koji žele da urade specifične projekte na temu “ lepota različitih zena”, tako da se radujem novim izazovima.

Tekst: Vanja Ostojić

 Izvor: Sensa