INTERVJU SA SLIKARKOM JELENOM BLEČIĆ: Kako probuditi stvaraoca u nama

„Veoma rano doživela sam početak samospoznaje, ali sam sagledala i razumela značaj svega što je prati da bi njen put razvoja i trajanja zaista bio autentičan. Iza mene je mnogo manjih i većih ličnih pobeda, savladanih prepreka, pređenih koraka. Živeći dosledno svoj put imala sam raznovrsne uvide koje sam s vremenom poželela da složim i sistematizujem u organizovani haos, a zatim strpljivo i posvećeno pretočim u program za koji verujem da se može preliti ukoliko nekog zagolica…”

U jednoj rečenici bih je objasnila kao pogled koji objedinjuje i spaja koloseke, ukazujući na vezne i međuzavisne tačke našeg ličnog mikrokosmosa, kao i na veze sa svim makrotemama i makrokosmosom. Još kraće, kao život u svrsi – novu univerzalnu i nepredvidivu inteligenciju.

Imala bih potrebu i da nisam upitana da spomenem i tehnologiju stvaralačke inteligencije kao predlog i isključivo kao predlog za promišljanje. Sve je manje prilika da se iz korena prepakujemo i fundamentalno postavimo u skladu sa našim bićem i vrednostima. Tehnologija stvaralačke inteligencije kao razvojni program pruža novi model pristupa životu i radu, zasnovan na tehnologiji i alatima otkrivanja i sistematizovanja našeg ličnog jedinstvenog potencijala u bića stvaralačke inteligencije.

Šta je to što treba pojačati, a šta je to što treba utišati kako bismo upoznali tog stvaraoca u nama?

Pre svega, što finije razaznati svoj unutrašnji glas, čuti sebe, našu ličnu frekvenciju ili zvuk u horu glasova. Ne može se ništa generalizovati, ali svakako naš glas i duh su uvek u izazovu – izazivaju ih društvo, okolina, vaspitanje, promene spoljašnje, unutrašnje, očekivane, neplanirane… Postoje predlozi načina kako se uvek možemo čuti i ostati na vezi sa onim što sami sebi govorimo i živeti u skladu sa sobom i svojim vrednostima. Duboko verujem i rada sam da prenesem onome ko želi da čuje…

Kako se ideja o biću koje stvara, koje poznaje i prepoznaje svoju stvaralačku inteligenciju uklapa u sisteme, u veće skupove – organizacije ili kompanije?

Biće koje stvara je individua koja je prisutna i koja postaje značajna karika na kom god mestu bila, karika na koju se možemo osloniti. Bilo koja vrsta organizovanog društva, kompanije, organizacije, daleko je zdravija, efikasnija i ima veće šanse da traje ukoliko sagleda značaj prihvatanja činjenice da svako među nama ima, nosi i može rascvetavati svoje kvalitete, a samim tim biti sigurnija spona u bilo kom lancu. Biće koje stvara i živi u promeni, najbolje funkcionše u okruženju u kome se međusobno osluškujemo i činimo znalačke promene bez hroničnih, rigidnih i zatočenih stavova.

Odavno nije dovoljno samo imati vredne, radne zaposlene koji ispunjavaju zadato. Današnje vreme nas je uverilo da nedostaju još neki mostovi kako bi cela strategija života i rada postala protočna, a samim tim i pogurala poentiranje ciljanog i učinila našu ličnu svakodnevnicu i biznis izvanrednim i održivim za budućnost. Neki od tih mostova u bilo kojoj organizaciji su ljudi koji stvaraju, inoviraju, razmišljaju drugačije i ispred vremena. Ti ljudi, slobodni stvaraoci, predstavljaju oličenje novog doba, nove univerzalne inteligencije, koja je neophodan uslov za ostvarivanje konkurentske prednosti.

Kada govorimo o inovacijama najčešće mislimo na nova rešenja u smislu proizvoda, tehnoloških izuma, bržih i pametnijih algoritama... Međutim, da li su inovacije samo to ili termin možemo primeniti i na duhovne i stvaralačke potencijale ljudi?

Ne vidim zašto bismo u promene, pomeranja granica, inovacije i da ne nabrajam… ulazili češće kada se više nema dalje, kada je zid pred nama ili kada se doživi neka frustracija… Individua naše civilizacije ima kapaciteta da klizi kroz život iako je i te kako izazvana, rasklimana i poljuljana. Inovacije možemo primeniti i ja ih predlažem da se uvedu kao model življenja. Ovakav predlog podrazumeva konstantna fina podešavanja, pomeranja granica, život punim plućima i posvećeno posmatranje rada sopstvene ličnosti u njenoj multidimenziji… U svakom trenutku, ma koliko bili na kursu i na putu svrhe, možemo posustati, biti izmanipulisani… Tada je najvažnije biti uz samog sebe, bez ljutnje i prekora i tada je veoma bitno razumeti sebe, nazvati sve sporne tačke pravim imenom i gledati da se vratimo u osu prvom prilikom, jer to jeste život. Niko od nas nije savršen. Važno je da prihvatimo sebe, odnosno da razumemo sebe. Tada imamo šanse da trajemo. Život nije trka na 100 metara i sve što pišem je predlog, tema… U okviru programa postoje alati i tehnike, prakse koje mogu postati navike, koji nam pružaju podršku na putu svrhe. Nisu u pitanju kozmetička rešenja i ne mogu postati deo nas preko noći, ali jesu osvojivi i prenosivi.

Bezuslovna ljubav, empatija, ranjivost, hrabrost da se bude autentično biće... To su teme novog doba u kome živimo, a u kome pokušavamo da otvorimo nove brave starim ključevima. Koje alate kreira program Tehnologija stvaralačke inteligencije?

Teško da nove brave možemo starim ključem, osim na silu, a to i nije neko rešenje. Predlažem da zavolimo sebe, ima načina da se zaista desi prava ljubav – ne samozaljubljenost. Verujem da je ova vrsta ljubavi jedna od glavnih polaznih tačaka za nove ključeve i put samospoznaje i stvaralačke inteligencije. Alati su vrlo jedostavni, samo im se treba prepustiti… Vreme u kome živimo ima tendenciju da nas posvećeno odvaja od nas samih. Često ovaj rad biva veoma uspešan i otud je veoma teško poverovati da je moguće i prepustiti se. Postoje metode za dekodiranje i tehnologije koje su efikasne i neagresivne, prenosive… Sve su to predlozi, a, naravno, i kada se prepustimo i doživimo, važno je da ne zaboravimo negovanje i zalivanje osvojenog.

Često razgovaramo o kreiranju svesnih izbora, o izboru da nam bude lepo, lako, radosno, zanosno i konstruktivno. Čini se da ne postoji osoba koja bi na pitanje da li birate da ste nesrećni odgovorila sa da, pa ipak... Kako transcendirati jaz između podsvesti i svesnosti i kako ući u prostor svesnog stvaranja i svesnih izbora?

Uvide koje dišem osvestila sam kroz iskustva, život, rad i model življenja. Prihvatila sam da se o tome veoma malo govori, piše, osvetljava… Ne bih ovde o razlozima, ali pre bih podvukla da je sve dostupno, osvojivo i moguće. Uključene su teme o kojima se ne govori često, ali i one koje su kod svih nas vrlo životno prisutne, samo je pitanje iz kog ugla gledamo na njih.
Ponavljam, u pitanju je paralelni kolosek međusobno povezanih i međuzavisnih tačaka sveprisutnih. Potrebno je da ih osvetlimo, razumemo i negujemo – to nije lako, ali je jednostavno, prenosivo i osvojivo. To je jedan od modela kojim možemo postepeno, sa površine, pa sve dublje i dublje, prići našem podsvesnom delu uz spremnost za sve sa čim ćemo se susresti, dok polarizacija i neprihvatanje nekog dela sebe ovde nisu preporučljivi ali su naravno očekivani i savladivi. Nikad nije kasno da prihvatimo i zavolimo sami sebe, savršeno nesavršene i da živimo ono što jesmo, nikako sliku koja se očekuje. Sve se to da spustiti na pistu svakodnevice bez nekih čestih, snažnijih turbulencija, mada ni od njih ne treba bežati, jer ne ide baš sve glatko i iz prve… Nismo tek tako savladali ni hodanje, kao ni mnoge druge veštine i znanja.

Prema tvom iskustvu u radu sa ljudima, ali i studentima, šta je najčešći izazov na putu integracije?

Civilizacija u kojoj živimo, obrazovne paradigme, izazvana individua koju posvećeno pokušavaju da rasklimataju sa raznih izvora i iz raznih tačaka. Tema moje umetnosti i programa tehnologije stvaralačke inteligencije je integritet individue, povratak na njena potopljena prava, reč je o posvećenom poštovanju sreće kao izvora svih prirodnih stimulansa.

Kako se poštuje sreća?

Tako što uzvratimo životu razvojem stvaralačkih mišića, ličnih talenata i verom u samostalnu misao. Tako što ne zaboravljamo da nije život reka, pa da protiče pored nas (ovo je i naziv jedne moje slike), već je život da se živi punim plućima – u ljubavi, zapitanosti, miru i zahvalnost uz neizostavno prihvatanje druge strane medalje koja nije prepreka već poklon. Tada nam je iskustvo češalj koji nam život podari, a svaki dan bez osmeha je izgubljen dan. Imajmo uvek na umu da sreća u nama živi, tada kada smo zaista sigurni da je razumemo i poštujemo, te da je možemo podeliti i razmeniti.