Dr Spomenka Mujović: Naš vodič živi u nama

Kada njen najmlađi unuk, star tri godine, hoće da se zaista dobro provede, traži da ga odvedu kod baka Spome „da se blesave". A baka, Spomenka Mujović, koja u 71. godini života ima virtuelnu rok grupu nazvanu „Zabranjeno kukanje" do odlaska u penziju je bila profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu, predavala je predmet histologija i embriologija. Usavršavala se u Nju Orleansu, Parizu, Lozani, Ročesteru, napisala je desetine naučnih radova, a sve to vreme istraživala je i holističke pristupe zdravlju i životu. Sada povremeno drži veoma posećena, popularna predavanja i piše članke o holističkom pogledu na zdravlje i život, o ekologiji uma, a prošle godine je po treći put bila u Indiji. Razvedena je, (kaže veoma srećno), ima dvoje dece i troje unučadi.

Skoro svakog dana, od ranog jutra, ona svesno i planski radi u svojoj „ličnoj radionici zdravlja i života". Budi se oko pet i osmatra sadržaj svoga uma: svesno disanje, lake vežbe u krevetu, pa jedan sat vipasana meditacije. Nastoji da celog dana održava svesnost o sopstvenim osećajima. Ujutro skuva sve što želi, obično mnogo više nego što njoj treba, jer je kuća otvorena za drage ljude koji svraćaju u toku dana. Dopisuje se sa brojnim prijateljima i surfuje po internetu tražeći inteligentne prikaze tehnika za usavršavanje zdravlja. Dok sprema kuću, sadi cveće, igra se sa decom ili drži neko predavanje, gleda da joj se „srce zagreva", da doprinese lepoti ovog sveta možda samo i mikrometar. Voli da legne rano, čim sunce „ode" na drugu stranu planete jer se u to vreme, pored ostalih blagodeti, luči melatonin koji regeneriše i podmlađuje.

„Uspostavljanje kontakta sa sobom je naša najdragocenija investicija. Svako od nas od rođenja ima različita iskustva, različita vaspitanja, sadržaje uma, zapise i ograničenja, pa je teško stvarno, dubinski uspostaviti kontakt sa drugima. Nije lako do kraja se složiti sa nekim po bilo kom osnovu, ali ćemo se sa drugima bolje slagati ako nastojimo da iz dana u dan uspostavljamo sve dublji kontakt sa samim sobom. Svi unutar sebe imamo vodiča i treba uvek prvo njemu da se obratimo u vezi svega što nas muči. Važno je da preuzmemo odgovornost za svoj život, da naučimo da razumemo čime smo sve uslovljavani tokom života, nesvesno trenirani i da se polako i sa ljubavlju prema sebi i prema svim svojim vaspitačima oslobađamo vezanosti bilo koje vrste.

Svi naši roditelji, staratelji i učitelji su radili najbolje što su znali i sa svesnošću koju su imali. Za početak je to veliki rad na odbacivanju loših navika. Ako ne poslušamo svoje telo dok nam tiho šapuće, čućemo ga tek kad počne da vrišti, u bolovima, gušenju, otocima... Ja sam do skora tvrdila da sam 'avlijaner' koji može (ako treba) da spava bilo gde i da jede bilo šta, ali sam shvatila da je moje telo postalo rafinirano i da mu prija pretežno vegetarijanska hrana: žitarice, povrće, voće, mahunarke, semenke, po malo sira i jaja. Nastojim da pratim tanane poruke svog tela koje mi jasno poručuje šta je za njega dobro.

PageBreak

Lekar i pacijent treba da rade kao tim

Svesna sam da je svuda oko nas mnogo zagađivača, od hrane do vibracija, ali moramo imati u vidu i inteligenciju našeg tela, činjenicu da ljudski organizam ima snažne sposobnosti prilagođavanja i odbrane. Kada je čovek povezan sa sobom, kada mu uspe da napravi dinamično-stabilnu ravnotežu, sve u njegovom organizmu će funkcionisati dobro, zato što naš nervni sistem utiče na telo, a ono povratno utiče na nervni sistem.

Mi svi imamo puno razloga da se žalimo na okruženje, porodicu, prijatelje, komšije, državu i planetu na kojoj živimo, ali od toga nema koristi. Ja sam za poštovanje činjenica: živim tu gde živim, deca su mi takva kakva jesu, činim sve najbolje što znam i umem, a konačno, zaista, svi ljudi moraju da nauče svoje lekcije."

Spomenka je rođena u selu Pađine u okolini Zvornika u Bosni. Osnovnu školu završila je u Sarajevu gde se porodica preselila kada joj je bilo šest godina. Gimnaziju je završila u Bijeljini. Letnje raspuste su ona, njene dve sestre i brat provodili kod babe na selu, a ta leta je doživljavala kao život u raju. Pela se po drveću i brala kruške ječmenke, pšeničarke, bibe, jabuke petrovače, plodove duda... Medicinski fakultet u Beogradu završila je u roku, udala se za kolegu na kraju četvrte godine studija, a prvo dete rodila nekoliko meseci nakon diplomiranja.

„Moja majka je bila stroga, ali veoma vredna, postojana, čvrsta žena, domaćica koja se opismenila posle rata. Podigla je svoje četvoro dece i još dvoje iz bliže rodbine ne žaleći se nikada ni na šta. Tata je bio vojno lice, pa iako je njegova jedna plata izdržavala sve nas, stalno je kući donosio knjige, enciklopedije, rečnike, jer je bio zaljubljen u obrazovanje. Bio je zanesenjak koji je sanjao o tome da se vrati na selo i napravi vodenicu na brdu koja bi mlela žito bez vode, sa konjem koji bi obrtao dolap. Kada mi je bilo deset godina dobio je premeštaj, pa smo se preselili u Bijeljinu. Velika porodica je velika škola, sama po sebi."

Kad god imate priliku podsećate i ljude sa zdravstvenim problemima i lekare da je proces nečijeg ozdravljenja obostrana odgovornost...?

„Lekar i pacijent bi trebalo da budu tim koji zajedno radi na ozdravljenju bolesnog organizma pacijenta i da budu svesni svoje obostrane odgovornosti. Lekari bi trebalo da imaju dovoljno vremena da pacijente stimulišu da učestvuju u sopstvenom lečenju i da ih ohrabre na tom putu, a ne da im samo prepisuju lekove ili rutinski upućuju na tretmane. Na žalost, u državnim ustanovama nije tako. Bez obzira na to koliko su pacijenti (ne)obrazovani trebalo bi im predočiti sve mogućnosti lečenja i obavezno ih ohrabriti. Svi lekari znaju prvo pravilo medicine „primum non nocere" - pre svega ne naškoditi.

Pogubno je davati negativne statističke podatke i prognoze teško obolelim pacijentima i time ih obeshrabriti. To se zove nocebo efekat (od lat. noceo, nocere - oštećivati). I sama sam nekoliko puta bila pacijent i jednom prilikom sam morala nekim kolegama i terapeutima da kažem da mom (i ničijem) krevetu ne prilaze bez osmeha i ohrabrujućih reči. Ležala sam naime, sa slomljenim kukom 30 dana nepomično jer sam odlučila da me ne operišu, da dam vremena mojim vrednim ćelijicama da zacele moj kuk.

Dr Lisa Rankin: Um je iznad medicine...

Moji osteoblasti i osteoklasti su poslušali i moj kuk je zarastao. U tom procesu mi je mnogo pomoglo i to što sam bila sportski tip, normalne telesne težine, planinar i što stanujem na trećem spratu bez lifta, ali i to što su mi kolege uslišile molbu i smeštena sam u sobu s prozorom kroz koji sam mogla da vidim drvo i parče neba. Tek nekoliko meseci kasnije sam doznala da je Rudolf Štajner (austrijski filozof, umetnik i ezoterik, prim. aut.) dao nalog arhitektama da sve sobe u njegovim bolnicama budu tako orijentisane da pacijenti iz kreveta mogu videti neko drvo i parče neba. To su isceljujući efekti prirode.

Uverena sam da ogromna većina ljudi koristeći sopstveni um nikad ne bi morala da ode kod lekara. Doktor vas vidi na kratko, vi mu kažete šta vam je i on vam po doktrini prepiše šta misli da je najbolje. Ali ništa ne zna o vašoj suštini i vašem životu. Suština izlečenja od svake bolesti leži u volji da se izlečiš i želji da živiš."

Šta za vas sve označava pojam „živeti u skladu s prirodom" čemu vas sve priroda uči?

„ Svi mi imamo svoje načine za definisanje logosa, duha svetoga, onoga što nas nadilazi. Ja ponekad boga nazivam 'dizajnerom' jer niko ne bi trebalo da ostane ravnodušan na neverovatnu kreaciju koja se zove planeta Zemlja. Data nam je strahovita, nezamisliva lepota: neba, sunca, meseca, skoro devet miliona vrsta biljaka i životinja, hiljade vrsta leptira, preko 100 vrsta stonoga... vazduh, voda, zemlja, zelenilo su stvoreni da budu lekoviti. Ja nisam vernik ni na jedan tradicionalan način, ali znam da u svakom živom biću postoji božanska iskra, unutrašnji pilot, svetlost i sve to smo dobili rođenjem u vidu bezbrojnih mehanizama koji nas održavaju u dinamičkoj ravnoteži. Priroda je veliki, najveći učitelj, a pod tim pojmom ne podrazumevam samo floru i faunu, planinu i reku, nego i ceo Univerzum u koji smo zaronjeni."

Šta vas je kao doktora moderne medicine i profesora Medicinskog fakulteta navelo da potražite i drugačije odgovore na pitanja vezana za ljudsko zdravlje?

„Zalažem se za integrativni pristup u lečenju. Mi ne možemo i ne treba da osporavamo domete moderne medicine. Čoveku koji pati potrebna je pomoć, a medicina olakšava patnju i to je njen ogroman doprinos koji stalno treba imati u vidu. Ni ja ni moja deca ne bismo bili živi da nije bilo moderne medicine jer sam oba puta rodila uz pomoć carskog reza.

PageBreak

Hrabra superbaka u Indiji

Lekari ulažu ogroman napor da završe najpre opštu medicinu koja traje šest godina, pa staž od godinu dana, mnogi i specijalizacije koje traju nekoliko godina. Međutim, moderna medicina je hiperspecijalizovana, a lekar opšte prakse često nije osposobljen za onaj stari tip porodičnog lekara. Specijalista često nema vremena da se udubljuje pa posmatra samo jedan problem u okviru svoje specijalnosti.

Uverena sam da odgovornost prema sebi podrazumeva mudro izučavanje i korišćenje svega što nam je dato: moderne medicine, ali i drevne, tradicionalne koju u svakom narodu čuvaju nataložena znanja koja podrazumevaju ne samo lekove, nego i post, tihovanje, vežbe, masaže, obilje isceliteljskih mogućnosti."

U Indiji ste boravili tri puta, poslednji put prošle godine - šta ste tamo tražili?

„Indija je ogromna zemlja puna svakojakih blaga. U kontakt s jogom sam došla na drugoj godini studija kada me učenje anatomije skoro opustošilo. Otišla sam na časove joge kod Jasmine Puljo, poznate balerine i prve instruktorke joge kod nas. Kasnije sam došla u kontakt sa Biharskom školom joge i divnim učiteljem Svami Satjanandom. Usput sam izučavala i druge vidove filozofije i prakse, mnoge tehnike i sisteme, istočnjačke i zapadnjačke, kako bih bolje razumela čudesni život i samu sebe. Od svega me najsnažnije privukla vipasana meditacija po učenju S.N. Goenkea.

Na jednom predavanju u Beogradu 1995. godine, do te mere sam bila impresionirana onim što sam čula, da sam se odmah prijavila na desetodnevni kurs koji se održavao u Francuskoj. Letela sam tada iz Budimpešte (nije bilo letova iz Srbije) uz novčane priloge rodbine, a već naredne godine grupa zaljubljenika i ja organizovali smo kurs u Srbiji. Prvi put sam otišla u Indiju 1997. da bih tamo 'odsedela' dvadesetodnevni kurs vipasana meditacije sa velikom zebnjom u srcu. Bila sam oprezna putujući kroz taj nepregledni potkontinent, ali sam imala sreće i skoro bez izuzetka sam sretala samo divne ljude koji su mi u svim prilikama pomagali.

Imala sam želju da odem u glavni centar vipasane, u malo mesto Igatpuri, tri sata vozom od Bombaja gde sam se srela i sa glavnim učiteljem Satyom Narayanom Goenkom. Zatim sam otputovala u Džajpur u kome sam prošla dvadesetodnevni kurs. Svi kursevi vipasana meditacije su isti u celom svetu i podrazumevaju potpunu izolaciju, tihovanje, odsustvo bilo kakve komunikacije s drugima, osim elementarne s učiteljima i menadžerom. Zatim sam malo putovala po toj čudesnoj zemlji pokušavajući da upoznam bar njene deliće, boje, mirise, ukuse, lepa i zastrašujuća lica zemlje 'sa hiljadu ogledala'. Svi mi sumnjamo u svoju hrabrost pa i ja, ali sam se u Indiji uverila da sam ja jedna hrabra superbaka."

Šta ste dobili od vipasane, zašto je baš ona među brojnim vrstama meditacije vaš izbor?

„Ovo je za mene kao naučnika i lekara bila prava fiziološka, sasvim prihvatljiva metoda koja kao objekte koncentracije koristi samo sopstveni prirodni dah i sopstvene osećaje na telu, onakvi kakvi jesu. Postala sam još jača, bistrija i zdravija. Svidelo mi se i to što niko ne može platiti kurs unapred dok ga ne završite u celosti, a onda se daje dobrovoljni prilog koliko ko može ili hoće. To nije budizam, nego, kako kažu, izvorno Budino učenje, ali oni ne koriste njegove kipove, nema mantri, imaginacija ni vizualizacija.

Moć molitve, afirmacije i vizuelizacije: naučite da napravite mapu života kakvog želite...

Za vipasana kurs treba obezbediti 12 slobodnih dana. Nulti dan je dan okupljanja i uveče se počinje. Sledećih devet dana se naporno radi u 'plemenitoj tišini'. Nema nikakve komunikacije sa spoljnim svetom niti sa ostalim meditantima. Desetoga dana se prekida plemenita tišina, daju se dobrovoljni prilozi, počinjemo 'plemenite razgovore'. Divan deo prakse je i 'nesebično služenje' jer na ovim kursevima mi stari, iskusni meditanti, kuvamo, čistimo, prevodimo bez ikakve nadoknade, a i učitelji ne uzimaju ništa za svoj rad. Novac od donacija se koristi isključivo za iznajmljivanje prostora, nabavku hrane i za putne troškove učitelju. Tokom kursa dolazi do 'topljenja' bar dela nagomilanih frustracija i čovek se oseća mnogo lakšim i srećnijim. Kao neka vrsta desenzibilizacije na sopstvene gluposti i ograničenja."

Kada se osvrnete unazad, kako vam izgleda vaš pređeni put?

„Fantastično. Duboko sam zahvalna svim svojim učiteljima, duhovnim i školskim, susretima sa ogromnim brojem ljudi sa svih meridijana, velikim filozofima, pesnicima i revolucionarima na raznim poljima koje sam čitala i sledila. Zahvalna sam i na svim životnim teškoćama i nevoljama koje sam doživela. Za mene je istinita ona izreka 'Što me ne ubije, ojača me'. Osećam da sam bila vođena i zaštićena, čini mi se potpuno nezasluženo. Zakoračila sam u osmu deceniju, vitalna sam, na svojim sam nogama, moglo bi se reći zdrava (bolove smatram prijateljima) i čini mi se da sam još uvek bistrog uma."

Lični manifest

Ovo je moj 'manifest', a veoma je korisno da svako napiše svoj kako bi u 'kosmički internet' poslao tačne podatke o svojim namerama - koje treba razdvojiti od želja.

1. Spremna sam da budem zdrava, vredna, hrabra i vesela do kraja života.

2. Spremna sam da živim dugo na ovoj prelepoj planeti jer na njoj ima mnogo bića koja volim i neizrecivih mističnih lepota kojima se divim, na svakom koraku.

3. Spremna sam da pomažem svima i svuda koliko god mogu i za šta god sam sposobna.

4. Spremna sam da prihvatim sve blagodeti koje mi ovaj život može pružiti.