Besceni glas Divne Ljubojević zakriljen bademastim očima i razigranim loknama koji uvek iznova oživljava i vaskrsava tradiciju i veru svog naroda, odavno je probio granice naše zemlje i kontinenta. Njegova moćna emocija i energija objedinjuju udaljene vremenske epohe, od crkvenoslovenskog poja do obrade Bajagine pesme „Od kada tebe volim". Koncert u Sinagogi u Novom Sadu, za koji je vežu uspomene iz studentskih dana sa Akademije umetnosti, i već tradicionalni beogradski vaskršnji koncert u Sava centru obeležili su 26 godina rada i postojanja njenog hora Melodi, male muzičke košnice u kojoj vladaju zakoni harmonije, (s)poja i ljubavi. Nešto od te atmosfere možemo osetiti u Antologiji najlepše duhovne muzike pravoslavnog istoka u izdanju PGP RTS-a.
Šta je za vas talenat? Mislite li da se svaki čovek rađa sa svojim darom?
Da. Ljudi se rađaju sa darovima, ali mi se čini da postoji lista „popularnih" talenata i ljudi često od te liste ne vide svoj rođeni Dar. Ako ga i vide, oni ga se nekako stide jer nije to taj koji njima treba, koji je poželjan! Mnogo je teško današnjoj deci i roditeljima...
U kojim godinama ste otkrili ljubav prema muzici i ko vam je bio najveća podrška na umetničkom putu?
Otkad znam za sebe volim muziku, volim da slušam, da pevam. U mojoj porodici se skoro neprestano slušala muzika sa radija i ploča. Obožavala sam radio. Radio-emisije, ozbiljne glasove, radio-drame, popularne hitove... Sestra Emilija je išla u muzičku školu, a naša majka, Danica, osluškivala je moje potrebe i prepoznavala puteve koje mi je otvarala. Bez njene podrške bilo bi mnogo teže. Dugujem joj mnogo. Cela porodica se kasnije pridružila tom klubu podrške mladoj talentovanoj Divni.
Da li su uzori dobra stvar u umetnosti i koliko je važno da umetnik ostane svoj u svemu što radi?
Svi mi, umetnici, počeli smo tako što nam se određeno muzičko, vajarsko, slikarsko, književno delo dopalo, a to delo je neko stvorio. Dakle, to su prvi, nesvesni uzori. Šta dalje u razvoju sebe porodimo kao originalno, obeležiće nas kao Jedinstvene ili Jedne od mnogih. Dakle, umetnik je po pravilu svoj, inače je umetnik u pokušaju. Ali ni to „Svoj" nije kao zemaljsko biće - čovek, nego kao Božije stvorenje. Sve umetnosti na Zemlji su čežnja za Rajem, Božjom nedostižnom kreacijom. U značajnoj meri i obrazovanje i umetnici kojima se divimo ostavljaju trag na prijemčivu umetničku dušu koja se traži...
Harmonija ličnosti
Šta je umetnička autentičnost? Da li se ona stiče radom ili je više deo talenta? Koliko je poznavanje tradicije važno za autentičnost umetničkog izraza?
Možda ne treba odgovarati na to pitanje... Treba sebi zadati prepoznavanje autentičnosti... Ima dva puta... Jedan je onaj na kome su ljudi koji neguju svoj duh, upijajući umetnost kao potrebu svoje svakodnevice i oni skoro nepogrešivo znaju šta je autentičnost, čak i među mnoštvom veštine i briljantnosti... A drugi je još interesantniji, tj. neočekivaniji, zapravo ga nema! I ti srećnici koji njime hode spontano prepoznaju autentičnost. Ono što nas, pre svega, čini sposobnima da na oba ova puta dođemo do cilja je poznavanje, priznavanje i pripadanje sopstvenoj tradiciji... Bez nje nema autentičnosti.
Muzika jeste najduhovnija umetnost. Najmističnija je jer samo posredstvom glasa, ne slikom, ne papirom, može da u nama probudi najskrivenija osećanja. Koja melodija prija vašem uhu i šta privatno volite da slušate?
Muzika je direktna strela ka Nebu. Mnogo volim Rahmanjinova, on je bezvremen. Svevremen! Bogočežnjiv! Ima mnogo lepih melodija, ali ono što mene „dotuče" je harmonija. A te divne, ultimativne harmonije ima na neočekivano mnogo muzičkih izvora.
Poziv koji ste odabrali pun je lepota, ali i izazova. Kako odmarate od napora između brojnih obaveza i putovanja?
Verujte da ne postoji umor jer taj poziv je životni poziv. Nemam ja radno vreme od koga se posle odmaram. Uživam i radujem se svakom koncertu i pripremama i susretima sa ljudima. Opušta me san, vraća me u život. Buđenje iz dugog okrepljujućeg sna daje novu snagu! Sve te brojne obaveze su jedna divota i lepota! Ono što me životno frustrira je što ne mogu da podelim tu radost sa svima sa kojima bih htela.
U kom trenutku ste shvatili da muzika nije više samo vaša strast i ljubav, već i vaš poziv?
U trenutku kada su počeli da se iz publike izdvajaju ljudi, ako me razumete. Kada su počeli da pričaju o svom doživljaju, kada sam došla u situaciju da čujem na koje sve načine muzika koju izvodim deluje... Nekada je to zastrašujuće, u smislu odgovornosti koja vam se nečijom ispovešću pridružuje kao stalni saputnik na vašem putu - pozivu - prizivu.
Mašta je presudna
Sa zavidnom dvadesetpetogodišnjom umetničkom karijerom može se reći da ste puno toga uspeli i postigli da vaš talenat procveta i poseje seme ljubavi i duhovnosti u našoj zemlji, ali i širom sveta. Imate li još neostvarenih želja na tom planu?
Uvek imam želja, nikad planova! A želje su od detinjstva moj skriveni svet... Ja sam to u dečjim godinama zvala maštanje. Odem u sobu i samo doviknem: „Idem da maštam!"
Talenat je dar od Boga. Koji je vaš savet mladim umetnicima? Kako se treba odnositi prema svom talentu? Da li ignorisanjem tog dara mi svesno, ili nesvesno, utičemo na kvalitet svog života? Koliko imamo prava da budemo lenji i nemarni prema muzici koju nosimo u sebi?
Volela bih da ljudi postanu svesni važnosti koju ima prihvatanje sopstvenog talenta i rad na njemu, na dogradnji. Nedovoljnim bavljenjem sopstvenim Darom, zapuštanjem, da tako kažem, kasnije dolazi do velike frustracije koja obuzima čoveka i koja se prostire dalje na sve segmente života. Ne posvećujući se Daru koji imamo ne umemo iskreno da se divimo ni tuđem i postajemo surevnjivi. Nedovoljno razvijan dar često rađa kritičare... Mislim da se dobar primer danas može naći u profesuri, pogotovo na umetničkim fakultetima... Danas je biti profesor izlaz za neostvarene ambicije - nedovoljan rad na talentu. Takav profesor može samo da sebi upodobi - uproseči svoga učenika, a ne da ga podstakne, jer, kao što rekoh, zapostavljanjem svoga talenta postajemo zavidljivi.
Mladi umetnici zbog treme ne mogu uvek da pokažu svu lepotu i raskoš svog talenta, da puste glas. Koji savet najradije dajete mladima u tim trenucima? Iz bogatog pedagoškog iskustva, koja emocija daje dovoljno sigurnosti, ljubavi, poverenja da talenat procveta i da plodove? Čime podstičete i hrabrite mlade ljude koji uče?
Istinu kažete, trema je čudo... Važno je pred kim stojite kada se dešava trenutak puštanja glasa, a imate tremu. Podstičem ih svojom apsolutnom sigurnošću da oni to mogu, bez obzira na to što trenutno ne osećaju da je tako. I stopostotno deluje! Nikada nisam ni razmišljala o tome, dok mi se skoro dugogodišnji saradnik nije ispovedio kako sam mu mnogo puta pomogla da prevaziđe strah i neverovanje u svoje mogućnosti. Tako da je ova „metoda" potpuno spontana. Ali ne treba se igrati ako niste apsolutno sigurni da to možete. Svako kolebanje donosi veću štetu.
Izvor:Sensa