Danas se ljubav često smatra spontanom, slučajnom, nekontrolisanom pojavom. Uglavnom se javlja u mislilma slika u kojoj se dve duše spajaju samim pogledom, razmenjuju energiju i osećaju da su stvoreni jedno za drugo. Ali šta kaže nauka? Da li je moguće da se zaljubimo bezo u potpunog stranca?

Godine 1997. Artur Aron i njegove kolege su rekli svetu da su uspeli. U članku, koji je objavljen u časopisu Personality and Social Psychology, opisan je laboratorijski eksperiment tokom kojeg su se stranci zaljubili jedno u drugo za 45 minuta!

Svaki par koji je učestvovao u eksperimentu ušao je u sobu, seli su okrenuti licem u lice jedno ka drugom i započeli razgovor. Morali su da odgovore na svih 36 intimnih pitanja, poput - "Šta si želeo da budeš kao dete?"; "Kada si poslednji put plakao pred drugom osobom?".

Druga faza eksperimenta pretpostavljala je da će se potencijalni partneri gledati u oči 4 minuta. Aron i njegov tim uporedili su rezultate ove grupe sa onima u kojima su se parovi sastajali 45 minuta i slobodno ćaskali. Rezultat je bio zapanjujući: učesnici u prvoj kontrolnoj grupi prijavili su jaču privrženost partnerima nego u drugoj! Štaviše, šest meseci kasnije, jedan od parova se čak i venčao!

Šta je uticalo na uspeh eksperimenta? Reč je o dva koncepta: iskrenost i samopoštovanje. Kada dvoje ljudi razmenjuju intimne detalje iz svog života, dešava se sledeće: prvo, osoba koja saopštava informaciju ("predajnik") uslovno daje posebnu moć osobi koja je prima ("primalac"). To bi potencijalno moglo biti upotrebljeno protiv njega. Predajnik govori prijemniku, potpunom strancu, ono što ne bi trebalo da zna. Osećajući moć prijemnika nesvesno, predajnik više radi na sebi kako bi pridobio poštovanje i simpatije potencijalnog partnera.

Istovremeno, iskrenost je garancija da će par koji učestvuje u eksperimentu imati veće šanse da steknu poverenje jedno ud rugo i zainteresuju se. Takva osećanja su izuzetno važna za ljude koji tek započinju vezu. Većina veza se ne razvija u ozbiljne iz jednostavnog razloga - nedostatka iskrenosti i poverenja. Bez iskrenih razgovora u donosu, postoji rizik od prekida veze.

Druga stvar koja je imala ogroman uticaj na uspeh eksperimenta bilo je samopoštovanje. Sposobnost da se zaljubite u nekoga uvek podrazumeva da je osoba već zaljubljena u sebe, da ceni sebe. Takođe, važno je pored sebe imati partnera koji en ruši, već vas podstiče da gradite samopoštovanje. Neuspesi u odnosima ne usporavaju, već stimulišu osobu sa adekvatnim samopoštovanjem da radi na sebi, unapređuje ove veštine i razvija se. Razmena intimnih informacija povećava samopoštovanje partnera.

Podsvesno razumemo: ako nam je partner verovao i rekao nam neke od njegovih anjdubljih tajni, želja, ambicija, onda to poverenje moramo opravdati. U eksperimentu Artura Arona, oba partnera su preuzela obe uloge. Drugim rečima, bili su i prijemnici i predajnici. Shodno tome, moć samopoštovanja i moć iskrenosti delovale su još jače i efikasnije, negirajući stidljivost i strah.

Aronov eksperiment, sproveden pre 10 godina, ostaje relevantan do danas. Biti iskren sa strancem je teško, jer otvorenost pokazuje naše slabosti i mane. Međutim, to zaista jača odnos između dvoje ljudi.

Izvor: Sensa