Oduvek su me pomalo fascinirala ona mala pravila koja se pojave baš kad u životu radimo nešto važno. Kao da za velike životne trenutke postoje čitave zbirke običaja i verovanja koje su nam ostavile bake i prabake, a mi ih, čak i kada se smeškamo na njih, ipak krišom pamtimo.
Znate već ono mlada treba da ima nešto novo, nešto staro, nešto pozajmljeno... Negde se pazi na boju haljine, negde na to ko prvi ulazi u kuću, negde na kišu, cipele ili veo. Svaki kraj ima svoje male rituale i svako od njih nosi neku priču o sreći, ljubavi i životu koji tek počinje. A jedno takvo verovanje vezano je za nakit. Meni je oduvek bilo pomalo neobično, a postalo mi je još neobičnije kada sam, neposredno pred svoje venčanje, tetki pokazala nakit koji sam izabrala.
"Kakve bisere?“, pitala me je. "Biseri na venčanju donose suze. Tako se oduvek pričalo.“
Nasmejala sam se.
Baka je pričala isto. Mama je, naravno, odmah dodala da "nije naodmet poslušati starije“. Prema starom verovanju, mlada koja na venčanju nosi bisere priziva suze u braku.
Ali ja sam imala svoje bisere. Male, bele i snežne. I baš sam želela da ih nosim.
"Ne verujem u to“, rekla sam tetki.
"Ne moraš da veruješ“, odgovorila je. "Samo nemoj posle da kažeš da ti nisam rekla.“
Naravno da sam ih stavila.
I - tetka je bila u pravu. Bilo je suza. Bilo je gorčine i drame. Bilo je ko na filmu.
Plakala sam kada smo prolazili kroz teške dane. Plakala sam od umora, nemoći i brige, ponekad i od čiste sreće.
Bilo je mnogo suza. Ali nisam plakala kada smo se razveli.
Zato danas, kada pogledam te iste bisere koje čuvam, ne mogu da kažem da su mi doneli ni sreću ni nesreću.
Možda su stari ljudi govorili da biseri donose suze zato što su znali nešto što danas ponekad zaboravljamo: brak nije život bez suza. A ni život nije život bez njih.
Zato bih, kada bih mogla da vratim vreme, opet stavila bisere oko vrata i oko zglobova obe ruke.
Jer što ih više gledam, sve mi se čini da su biseri neobičan simbol za ženu.
Nastaju u školjci oko nečega što joj smeta i što je povređuje. Sloj po sloj, bez buke i bez žurbe, školjka od pretnje napravi nešto lepo i dragoceno.
Možda je baš zato lepota bisera mnogo dublja od njihovog sedefastog sjaja.
Podsećaju me na žene koje su kroz život prošle kroz svoje oluje, gubitke, strahove i razočaranja, a ipak nisu izgubile nežnost za sebe i ovaj svet. Nisu ostale bez ožiljaka, samo su oko njih izgradile nešto svoje.
Biser nije dragocen jer nastaje soj po sloj oko sranog tela koj može da povredi školjku i tek odjednom počinje da svetli.
Zato bih ih opet nosila.
I neka suze budu suze. Žena nije jaka zato što nikada ne zaplače. Jaka je zato što ume da zaplače, obriše lice i nastavi dalje.
A tetki bih danas rekla: "Bila si u pravu. Bilo je suza.“
Samo bih dodala: "A ja sam ih pretvorila u svoje bisere.“
Možda ne treba svako staro verovanje slepo odbaciti. Verovanja su deo tradicije, priča koje se prenose generacijama i načina na koji su ljudi nekada pokušavali da objasne svet oko sebe.
Ali ne treba ni dozvoliti da nam sujeverje određuje šta da obučemo, koga da volimo, čemu da se radujemo. Ako vam nešto donosi radost - uradite to. Za svaki slučaj i uprkos onome u šta drugi veruju.
U našoj galeriji pročitajte citate Vedrane Rudan koji slave svaki dan života:
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
BONUS VIDEO:
