Prvi put posle 35 godina živela sam sama i svakodnevno odlazila u šetnju. Priroda me je podsetila koliko toga još može da se pronađe u praznini, započela je Helen Haris svoju ispovest za britanski The Guardian.
„Nakon što mi je suprug umro, ptice su počele neobično da se ponašaju prema meni. Nisam to umišljala, zaista se događalo. Tokom svakodnevnih šetnji iznenađivalo me je koliko su mi se približavale, prilazile su mi, skakutale pored mene i cvrkutale. Ako ih je bilo mnogo, a u blizini nije bilo nikoga drugog, činilo mi se kao da me prate, možda pokušavajući nešto da mi poruče“, rekla je Helen.
Godinama je sa suprugom šetala šumom u blizini njihovog doma. Međutim, zbog bolesti tokom poslednjih meseci života više nije mogao da joj se pridruži. Do trenutka kada je preminuo, u januaru 2023. godine, već je šest meseci sama odlazila u šetnje i, kako kaže, ptice ranije nisu obraćale pažnju na nju.
„Pomislila sam da bi to mogla biti poruka mog supruga“
„Naravno, pomislila sam da bi to mogla biti poruka mog supruga. Kada tek izgubite voljenu osobu, lako je uhvatiti se za svaki znak da je ona možda na neki način još uvek prisutna. No, znala sam da to u slučaju mog supruga nije moguće.“
Kako objašnjava, njen suprug joj je još za života rekao da je siguran da zagrobni život ne postoji i da smatra nerazumnim njeno verovanje da bi ipak mogao da postoji.
„Drugo, nikada se ne bi odlučio da se vrati u obliku ptice. Bio je krupan čovek koji se divio velikim i snažnim životinjama. Da je bio sklon takvim stvarima, možda bi se vratio kao visok jelen ogromnih rogova, koji riče prema meni sa planinske padine obavijene maglom. Ili, što je možda verovatnije jer je znao da bude mrzovoljan, mogao se vratiti kao los koji se u sumrak tromo probija iz mračne šume.“
U galeriji ispod pročitajte najnežnije citate o ljubavi!
Crvendać koji ju je pratio do kuće
Jedne večeri crvendać ju je pratio sve do kuće. „Znam da crvendaći često prilaze ljudima, sleću na baštenske lopate i uspostavljaju kontakt očima. Ali ovaj crvendać je neuobičajeno dugo skakutao pored mene, posmatrao me i očigledno mi pravio društvo.“
U jednom trenutku, kako kaže, zastala je i tiho mu rekla: „U redu, ako si to ti, prati me kući.“
„Istog trenutka, uz snažan lepet krila, odleteo je.“
Tri meseca nakon suprugove smrti otputovala je u Francusku, u malo selo u podnožju Alpa. Jedne večeri, dok se spoljnim kamenim stepenicama penjala prema svojoj sobi, niotkuda se pojavila mlada svraka i sletela na ogradu pored nje.
„Stvarala je ogromnu buku. Graktala je, mahala krilima i poskakivala, očigledno potpuno van sebe. Pošto je bila udaljena od mene manje od 60 centimetara, sve je to bilo prilično uznemirujuće. Još ne znam šta ju je toliko uznemirilo, ali znam da mi se takve stvari ranije nisu događale.“
Priroda joj je pomogla da se izbori sa prazninom
„Zbog toga sam počela mnogo više pažnje da obraćam na prirodu oko sebe. Otkrila sam jednostavno zadovoljstvo koje se može pronaći u neobično oblikovanoj gljivi i ravnomernom pucketanju grmova žutilovke dok ih obasjava sunce.“
Nije, kako kaže, veselo skakutala šumom niti pevušila. Bila je previše tužna. Ipak, njena potreba za svakodnevnim hodanjem, koju je oduvek osećala, dobila je novo i dublje značenje.
„Kamo god sam odlazila tokom te prve godine, utehu sam tražila u prirodi. Morala sam neprestano da se krećem, bilo da sam šetala vrištinom ili odlazila od kuće na putovanja. Bol je bila najgora u tišini mirovanja.“ Vremenom je shvatila da postoji razlika između šetnje sa voljenom osobom i samostalnog boravka u prirodi.
„Kada prirodom hodate sa osobom koju volite, posmatrate je i uživate u njoj, ali ste ipak, u određenoj meri, odvojeni od nje. Vaše zajedništvo čini zaseban svet. Kada hodate sami, potpunije postajete deo sveta koji vas okružuje.“
Zato je, kaže, bez sumnje počela da obraća više pažnje na ptice. Ali veruje i da su one možda osećale da sa njom nešto nije u redu. „Bila sam ranjeno biće i možda su mi zaista pravile društvo.“
U galeriji ispod pogledjate 10 najlepših jezera u Srbiji kao dar prirode!
„Priroda me neprestano podseća koliko toga još može da se pronađe u praznini“
Kod kuće je postojao još jedan crvendać koji je redovno pokušavao da privuče njenu pažnju kroz staklo baštenskih vrata. U njenom vrtu popodne je dremala gradska lisica, uvek ista, prepoznavala ju je po ožiljku na čelu.
„Mnogih večeri u 20.30 preko baštenske staze pretrči miš, uvek u istom smeru, dok visoko iznad njega, kroz gradski sumrak, jata zelenih papagaja lete kući poznatim putevima iscrtanim na nebu.“
Priroda joj je, kaže, postala drugačija vrsta društva. „Sada sam sa prirodom povezana drugačije jer sam naučila da je doživljavam kao društvo. I dalje uživam u društvu ljudi, ali pred životinjama nema potrebe za pretvaranjem.“
Jedne noći, tokom najveće aktivnosti meteorskog roja Perseida, ustala je u tri sata ujutro i kroz otvoren prozor spavaće sobe ugledala tri zvezde padalice.
„Sledećeg dana neko mi je rekao da je to dobar predznak, ali znala sam da nije ništa slično. Jednostavno se dogodilo.“
Sve to, priznaje, možda zvuči veoma maštovito. Ipak, upravo su takvi trenuci obojili njeno iskustvo samostalnog života, prvi put nakon 35 godina.
„Ipak, dok hodam šumom, ponekad zamišljam supruga kako se smeje i koluta očima zbog toga što sam svima pričala da su se ptice nakon njegove smrti prema meni počele ponašati neobično.“
BONUS VIDEO:
24 sata.hr/Sensa
