„Uhvatila sam sebe kako razmišljam da želim da budem njegova žena.“ Ova rečenica bila je prekretnica u terapiji jedne 34-godišnje žene koju psiholog naziva Anja. Njena priča nije priča o „trijumfu ljubavnice“, već o životu ispunjenom stidom, anksioznošću i stalnim osećajem da zauzima tuđi prostor.
Klinička psihološkinja i seksološkinja Lana Filatova, koja je podelila ovu priču iz svoje prakse, naglašava da ljubavni trouglovi često nisu samo priče o strasti. Iza njih mogu da stoje mnogo dublji problemi, nesigurnost, potreba za potvrdom, strah od odbacivanja i obrasci koji potiču još iz detinjstva.
„Znam kako ovo zvuči...“
Kada je Anja prvi put došla na terapiju, sela je na ivicu stolice, kao da ne želi da zauzme previše prostora. „Znam kako ovo zvuči“, rekla je, a zatim dodala: „Bili smo samo prijatelji. Dugo. A onda je ostavio ženu. Zbog mene.“
Na prvi pogled, ovakva priča deluje jednostavno: postoji supruga, ljubavnica i muškarac koji je prevario partnerku. Međutim, psiholog objašnjava da se iznutra takva situacija često doživljava potpuno drugačije. Anja nije osećala pobedu. Osećala je napetost, krivicu i strah.
„Ne prepoznajem sebe. Stalno proveravam telefon. Živim od njegovih reakcija. Imam posao i obaveze, odrasla sam žena, a iznutra sam kao mala devojčica koja čeka da vidi da li će biti primećena.“
Sve je počelo kao prijateljstvo
Anja i Igor upoznali su se na poslu. On je bio oženjen i imao je decu. U početku su razgovarali o poslu, a zatim sve više o privatnim stvarima. Igor joj se poveravao i žalio na brak. Govorio joj je da se oseća usamljeno i neshvaćeno.
Anja je slušala i pružala mu podršku. Verovala je da upravo time pokazuje zrelost. „Mislila sam da je dobro što nisam zahtevna, što mogu samo da budem tu za njega“, rekla je. Ali granica između prijateljstva i emocionalne veze počela je da nestaje.
Kada joj je govorio o problemima u braku, Anja je sve češće razmišljala: „Da je on sa mnom, ovo ne bi radio.“ Tada se pojavila unutrašnja konkurencija, iako je ona još nije bila spremna da prizna.
„Kao da živim u hodniku“
Najbolnije za Anju bilo je to što se nije osećala kao da zaista pripada toj vezi. Praznici su bili rezervisani za njegovu porodicu. Vikendi su zavisili od njegovih obaveza. Planovi su uvek bili neizvesni. „Kao da živim u hodniku. Nisam ni unutra ni napolju. Nisam nigde“, rekla je.
Taj osećaj neizvesnosti prerastao je u stalnu anksioznost. Čekala je poruke, analizirala svaku njegovu rečenicu i tražila znakove da se udaljava. „Mogu satima da razmišljam o jednoj rečenici iz poruke“, priznala je. Čak i kada je bio pored nje, nije mogla da se opusti.
U galeriji ispod pročitajte japanske ljubavne citate!
Stid dodatno pojačava zavisnost
Anja nije mogla da razgovara sa bliskim ljudima o onome što joj se dešava. „Osećam se kao da bi me, ako kažem, gledali kao smeće.“
Psihološkinja objašnjava da stid često ne rešava problem, već ga produbljuje. Kada se osoba oseća loše zbog svojih postupaka, povlači se, ostaje sama sa svojim mislima i još više se vezuje za odnos koji joj istovremeno donosi patnju. Postojala je i emocija koju je Anja teško priznavala, zavist prema supruzi.
Ne zato što je želela njen život, već zato što je ta žena imala nešto što Anja nije: pravo da bude „zvanična“, da postavlja pitanja, traži objašnjenja i zauzima prostor u partnerovom životu. „Ponekad uhvatim sebe kako želim da sam na njenom mestu. I to me plaši“, rekla je.
A onda je Igor ostavio ženu
Anja je očekivala da će njegov odlazak iz braka rešiti sve probleme. Dogodilo se suprotno. Postala je još anksioznija. Počela je da se plaši da se Igor kaje, da će se predomisliti i da će jednog dana ostaviti i nju.
Kada ju je psihološkinja pitala šta bi bilo najgore ako on zaista ode, Anja je dugo ćutala. „Najgore je što ću onda opet biti niko.“ Upravo je ta rečenica otvorila mnogo dublji deo terapije.
Zašto nam nekad postane privlačan emocionalno nedostupan partner?
Prema objašnjenju psihološkinje, ljudi koji su tokom odrastanja ljubav povezivali sa čekanjem, neizvesnošću ili potrebom da „zasluže“ pažnju, kasnije mogu nesvesno da biraju odnose koji im stvaraju sličan osećaj.
Mirna i stabilna veza nekada im deluje neobično ili čak dosadno, dok odnos pun iščekivanja, straha, nade i neizvesnosti može da se doživi kao snažna ljubav.
U Anjinom slučaju, terapija je pokazala da je još u detinjstvu razvila osećaj da ljubav mora da se zasluži. Majka je bila emotivno hladna, a otac distanciran. Anja je naučila da bude „dobra“, razumljiva, strpljiva i nenametljiva kako bi bila prihvaćena. Kasnije je isti obrazac prenela u partnerske odnose.
Cilj terapije nije bio da „zaboravi muškarca“
Psihološkinja nije pokušavala da Anji jednostavno kaže da prekine odnos ili da zaboravi Igora. Fokus je bio na tome da ponovo pronađe sebe. Prvo je bilo važno ukloniti moralnu osudu. Anja je morala da nauči da može istovremeno da oseća ljubav, bes, zavist, stid i strah, a da zbog toga ne postane „loša osoba“.
Zatim je pažnja sa Igora preusmerena na nju. Umesto pitanja „Šta on misli?“ i „Hoće li se vratiti?“, počela je da postavlja sebi druga pitanja:
- Šta osećam kada on ćuti?
- Šta se dešava u mom telu?
- Čega se zapravo plašim?
- Zašto mi je toliko važno da me izabere?
Posebno je bilo važno razlikovati želju od zavisnosti.
„Želim da budem sa njim“ nije isto što i „Moram da budem izabrana, jer bez toga ne vredim“.
U galeriji ispod pročitajte citate o ljubavi!
Od „na prstima“ do „na nogama“
Promena nije došla preko noći. Anja je prvo naučila da prepozna trenutke kada ponovo upada u stanje iščekivanja. Zatim se pojavio bes, ali ne destruktivan, već zdrav bes koji joj je pomogao da postavi granice. Jednog dana je rekla: „Ne mogu ovako da budem tretirana. Ne mogu ovako da živim.“
Počela je da tuguje za delom sebe koji je godinama pokušavao da bude izabran. Najvažnije nije bilo da postane „jača“, već da nauči da bude nežnija prema sebi.
„Više ne želim da budem u hodniku“
Na kraju terapijskog procesa Anja je izgovorila rečenicu koja je, prema rečima psihološkinje, pokazala koliko se promenila: „Shvatila sam da sam sve ovo vreme pokušavala da dokažem da sam žena. A nikada se nisam tako osećala.“
Njena veza sa Igorom nije opstala. Kada je Anja počela da izražava svoje potrebe, postavlja granice i zauzima prostor, postalo je jasno da on nije spreman za takav odnos.
Bilo je bolno, ali ovog puta nije bilo destruktivno. Plakala je, ljutila se i tugovala, ali je ostala povezana sa sobom. „Više ne želim da budem u hodniku. Čak i ako je strašno“, rekla je. A upravo je to, prema psihološkinji, bila jedna od najvažnijih promena.
Ponekad problem nije u tome što je sa nama „nešto pogrešno“. Ponekad samo ponavljamo obrasce koje smo davno naučili. A kada ih prepoznamo, možemo početi da ih menjamo.
Put ka sebi ne počinje uvek velikom odlukom. Nekada počinje jednostavnim uvidom: ne moram da zaslužim ljubav da bih imao pravo da budem voljen.
BONUS VIDEO:
