"U 56. GODINI STIGLA MI JE PORUKA OD LJUBAVI IZ SREDNJE ŠKOLE": Priča Mile kojoj je razvod i jedan susret promenio život

"Na svetu uvek postoji jedna osoba koja čeka onu drugu, bilo da je nasred neke pustinje ili usred velikog grada. A kad se te osobe sretnu i njihovi se pogledi dodirnu, sva prošlost i sva budućnost gube svaku važnost. Samo postoji taj trenutak i ta neverovatna sigurnost da je sve stvari pod suncem ispisala jedna ista ruka, ruka koja je stvorila po jednu blizanačku dušu za svaku osobu i koja je u njima probudila ljubav bez koje ni jedan san ljudske rase ne bi imao smisla."

Prvi put sam videla Aleksandra kroz prozor učionice. Mahnuo mi je i ja sam uzvratila. Zatim smo isto ponavljali i u narednim danima. Imali smo 16 godina i ubrzo smo počeli da se zabavljamo. Bio je šarmantan, samouveren, zabavan i komunikativan. U svakom trenutku je činio sve kako bih se pored njega osećala posebno. Proveli smo zajedno školske dane, stvarali uspomene. Posle škole smo se nalazili i išli kod njegove sestre koja je tada već bila udata i imala bebu, išli smo na igrališta i košarkaške terene, jeli smo kolače u komšijskoj poslastičarnici i dugo se šetali. Bili smo srećni!

Nakon završenog školovanja Aleksandar je dobio poziv za vojsku. Srce mi se slomilo što se pored toliko zajendičkih trenutaka razdvajamo, ali smo obećali da ćemo ostati u kontaktu. Ja sam počela da studiram i preselila se iz našeg rodnog mesta, čuli smo se povremeno, pisali pisma, i njegovi roditelji su se odselili u mesto u kojem je služio vojsku, a onda smo pod teretom obaveza i života, postepeno prestajali da se javljamo jendo drugom. Udaljili smo se i izgubili vezu.

Nakon studija sam se venčala za drugog i nakon toga preselila se u drugu zemlju. Gradila sam svoju karijeru kao pejzažni arhitekta, imala sam četvooro dece, bila sam uspešno zaposlena i majka, ali u braku nisam imala sreće. Razveli smo se i ostala sam sama, deca su polako krenula svojim putem. Vratila sam se u zemlju u kojoj sam rođena, a što se tiče ljubavi, više nisam ni razmišljala da li ću sresti pravu osobu za sebe. To sam ostavila u drugom planu, opšte nisam ni pomišljala da mogu ponovo da se zaljubim.

Ali, u februaru 2014. godine dobila sam poruku na Fejsbuku. Poruka je bila od Aleksandra koji me je upitao - "Da li si ti Mila sa ove slike?" i poslao mi našu zajedničku sliku kada smo bili tinejdžeri. Izgledali smo tako srećno na toj slici, osećanja su me preplavila. Nisam mogla da verujem da mi se javio.

Počeli smo da se dopisujemo, da pričamo jedno drugom u životu koji smo stvorili u međuvremenu. A onda smo odlučili da se vidimo. Dogovorili smo sastanak u jendom restoranu. Ja sam prva stigla i kroz prozor restorana videla sam ga kako prelazi ulicu i ide prema meni. Samo sam pomislila kako lepo izgleda. Čim je ušao na vrata, zagrlili smo se, a on je rekao: "Ne sećam se da si bila tako niska!"

Odmah smo se osećali tako prirodno jedno sa drugim. Kasnije tog dana otišli ​smo u poslastičarnicu da jedemo kolače, kao u dobra stara vremena. Bila sam malo nervozna jer sam pomišljala da možda neće biti onakav čovek kakvog sam ga pamtila, ali odmah sam se osećala prijatno pored njega kao nekada. Počeli smo sve češće da se viđamo i da se upoznajemo iznova. Saznala sam da je naučio da kuva, otkrila sam mu neke svoje talente i hobije kojim sam se u međuvremenu posvetila. Razgovori su bili prijatni i inspirativni.

Čak smo otišli ​​u park i rekonstruisali našu sliku iz tinejdžerskih dana, Oboje smo osećali da je stara veze još uvek tu, da smo suđeni jedno drugom. Tačno godinu dana nakon našeg susreta venčali smo se i počeli da živimo zajedno.

Nisam žalila što nas je život razdvojio na nekolko decenija, jer sam svesna da sada imamo priliku da proživimo zajedno najlepši period života.

Izvor: Sensa