Dva su pravca koja me vode do svih mojih poslova. Jedan vodi ka centru grada, a drugi ka Novom Beogradu. Mesto dešavanja - Autokomanda, odakle skrećem u jednom ili drugom pravcu. Stojim i ne znam gde ću, ne znam na koji sam posao krenula i tako 10 sekundi, zamrznuta slika. „Ah, da! Idem do televizije, pravac NoviBeograd.” Možda bi me nekada davno to zabrinulo, a sada je reakcija: „Bravo! Toliko sam "sada i ovde" da ne znam gde sam pošla".

I posle nekoliko dana od opomene podsetnika da je došlo vreme za slanje novog teksta za ovaj drag mi zadatak – ništa! Mnogo dešavanja na svim poljima, ali inspiracije za tekst niotkuda. I ovo bi me, možda, nekada, u prošlom životu zabrinulo, sada ne, puštam. Nemam šta da kažem. I to je OK. Neka prijatna tišina.

Podseća na one retke trenutke tišine koju „uhvatimo” kada vežbamojogu, tamo negde između misli i svesnosti daha. Zbog tih retkih trenutaka potpune tišine i vežbamo jogu. Tišina - najveća dragocenost. I, tako nekako, dođoh do momenta kada se sa drugaricom ne nalazim da bismo se ispričale. Dogovor izgleda ovako: „Kada se viđamo da se ,isćutimo’?” I lepo se u nekoj prirodi ,isćutimo’, duše se ispričaju.

Izvor: Sensa