VELIKI POVRTAK PRIRODI: Fantastične ideje kako da ozelenite svoj kraj i napravite baštu

Povratak prirodi

Community gardening

Jedan od takvih pokreta je takozvani Community gardening, koji se javio početkom ranih 1900-tih godina. Ideja je da na određenom parčetu zelenila u gradu pokušamo da sami uzgajimo povrće, koje možemo kasnije koristiti za sopstvene potrebe. Danas u Severnoj Americi postoji preko 18 000 bašta, koje održavaju ljudi koji bi želeli da sami uzgajaju hranu, a nemaju za to prikladno mesto. Cominity gardening u svojoj osnovi ima nekoliko plemenitih ideja. Jedna od njih je dobra metoda za promovisanje zdravog života i ukazivanje na mogući sklad sa prirodom čak i u uslovima najveće urbanizacije. 

Zagovornici ovog pokreta kažu da lokalno uzgojena hrana smanjuje oslanjanje zajednica na fosilna goriva, jer se danas većina hrane transportuje sa velikih poljoprivrednih površina. Takođe, takvi vrtovi mogu da budu i važni u zajednicama sa velikom koncentracijom stanovništva iz nižih ekonomskih slojeva. Na taj način možemo da saznamo nešto više o uzgoju i proizvodnji hrane, a i možemo nekome ko nikada nije imao priliku da iskusi tako nešto da približimo ideju vrtlarstva. U gradovima u kojima zelena mesta postaju sve teža za naći, bašte se uglavnom javljaju na terasama, krovovima zgrada ili napuštenim površinama. Po ugledu na Community gardens u Srbiji je pre nekoliko godina nastalo Baštalište. Prvobitno je nastala ideja nekoliko prijatelja da uzgajaju povrće za sopstvene potrebe, a nakon nekog vremena Baštalište je preraslo u udruženje okupljeno oko ideje uzgoja hrane. Koncept je da se parcela izdaje na godinu dana nekome ko želi da pokuša da zasadi svoje prvo voće ili povrće, a da uz to stekne i dodatna znanja.

Divlje baštovanstvo

Sličan pokret, pod nazivom „Gerilsko baštovanstvo” , koji je za cilj imao sličnu ideju, javio se nešto ranije, 70-ih godina u Njujorku. Gerilsko baštovanstvo se može definisati kao baštovanstvo u kome se okupljaju aktivisti sa zajedničkom ciljem, kao što su ulepšavanje komšiluka, osećaj pripadnosti, doprinosa zajednici, ponekad čak i ukazivanje na političke probleme poput nezainteresovanosti lokalnih vlasti za održavanje javnih površina. Podstaknuta željom da očisti i uredi plac, umetnica Liz Krisli, je pre četrdesetak godina okupila komšije kako bi joj pomogli u ostvarenju tog cilja. S vremenom grupa se razvila, i nazvali su sebe „Zelena gerila”, a bašta je postala vlasništvo čitave zajednice. Sama reč gerila nam govori o tome da je mesto za sadnju uglavnom ničija ili veoma nepristupačna zemlja, na kojoj se inače ne održava zelenilo. Tokom sadnje se koriste biljke koje ne zahtevaju preveliku negu.

Ričard Renolds, jedan od aktivista ovog pokreta, je početkom 2000-ih osnovao sajt na kome je prvobitno imao zamisao da zapisuje i objavljuje svoje aktivnosti kako bi ulepšao grad. Njegova ideja koja se rodila u Londonu je inspirisala ljude širom sveta. On smatra da gerilsko baštovanstvo može ponekad da bude sredstvo za pokretanje društvenih promena. Dešavalo se da članovi ovog pokretu budu i opomenuti od strane policije ili da dobiju kaznu, kao Ron Finli u Los Anđelesu, kada je počeo da sadi povrće na napuštenim parkinzima. Ali uz pomoć peticije je uspeo da bašta ne bude uklonjena.

Vraćanje zemlji

Pored potrebe jednog dela stanovništva za ozelenjavanjem gradova, poslednjih godina, a posebno u vreme pandemije, ponovo je zaživela želja za povratak u prirodu, što je obično karakteristično u vremenima krize. U Srbiji su prethodne godine cene parcela skočile i do nekoliko puta. Jedna od tehnika izgradnje kuća koja je isto tako postala popularna je izgradnja kuće od prirodnih zemljanih materijala. Ta tehnika zapravo nije inovacija modernog doba. Takav način gradnje postoji još od 16. veka, a čak je i veliki deo Kineskog zida izgrađen od zemlje. Danas, kada postajemo sve svesniji da smo iscrpeli dosta resursa, trebalo bi naći alternativna rešenja, a zemlja je jedan od njih. Tradicionalne tehnike gradnje podrazumevaju da se kuće grade od materijala koji su nam dostupni, kojih ima u izobilju i od zemlje koja se nalazi u okruženju kako bi se izbegli troškovi transporta. Prema rečima arhitekata koji su zagovornici ovakvog načina gradnje, kada su pravilno izgrađene, kuće od zemlje su jako prijatne za život. Ali, potrebno je poznavati principe ovakvog tipa gradnje i kombinovati ih sa modernim saznanjima.

Danas na socijalnim mrežama, koje u nekom pogledu pružaju uvid u sliku društva, nastaju grupe koje su sve više okrenute ka ideji da život, pa čak i onaj u gradu, treba da bude usmeren ka ekologiji. U grupama kao što su Planinari Srbije mogu se videti i pojedini pozitivni primeri pojedinaca koji u svom angažmanu obnavljaju stare i napuštene planinarske domove ili se okupljaju u akcijama zajedničke sadnje ili uređuju svoje prostore ispred zgrade. Takvi primeri nam daju nadu i bude optimizam da ako se što više ljudi uključi u takve projekte, možemo imati gradove po našem ukusu, makar to za početak bilo i samo naselje u kome živimo.

Izvor: Sensa