Ovaj citat mi se sam po sebi nametnuo nakon dva razgovora sa porodicom Žikić. Upoznala sam ih na jednoj manifestaciji u bačkom selu blizu Sombora gde su novinarima nudili na degustaciju svoje neobične vrste sireva. Privlačili su pažnju: Miloš Žikić, crnokos, brz, rečit, šarmantan. Uz njega Lidija Karanfilovska Žikić, plavokosa, ljupka, smirena, nasmešena. Između njih, četvorogodišnji Leo, lepo vaspitano, živahno dete sa radoznalim pogledom koji sve primećuje. A oko njih, skoro opipljiv oreol bliskosti i sklada koji izaziva nežnost i znatiželju u svima koji nisu previše ogrubeli.

Kakvi vetrovi su ova dva gradska, obrazovana mlada bića, Beograđanina i Makedonku, doneli u ovo malo bačko selo? I kako su jedno drugo pronašli među milionima ljudi na ovim prostorima. Miloš će reći: "Nije bilo mogućnosti da se Lidija ne pojavi u mom životu. Verujem da je to moralo da se dogodi. Svi putevi su me ka njoj vodili. Sve moje bivše devojke imaju deo Lidije u sebi i kao da me je svaka veza pripremala za nju, a sve greške koje sam sa njima činio učile su me da ih danas na vreme izbegnem". Lidija dodaje: "I ja verujem da me je neka nevidljiva ruka vodila ka Milošu. Pre njega čak nisam ni imala pravu vezu, samo neke aferice. Ali godinama sam pisala pesme onome koji će doći. U stvari sam ih pisala Milošu. On se zapanjio kada je prepoznao sebe u nekim mojim pesmama od pre deset godina".

Miloš je mladi čovek veoma širokih interesovanja. Završio je srednju geodetsku i Filološki fakultet u Beogradu (engleski i mađarski jezik) a zatim i kurseve za turističkog vodiča i kuvara. Kao i mnogi iz njegove generacije, menjao je poslove a živeo je i dve godine u Mađarskoj. Lidija je rođena u Štipu, studirala turizam u Ohridu, živela i radila u Skoplju i Londonu. "U vreme kada mi je Lidija ušla u život", priča Miloš, "ja sam sebe video kao iskusnog i gorkog skeptika sa nekoliko promašenih veza, hevimetalca koji nikada neće naći srodnu dušu. Ali kada sam pre šest godina na nekom sajtu iščitao njen profil, (a ona voli da piše isto koliko ja volim da pričam) pomislio sam da je nemoguće da postoji osoba koja mi toliko savršeno odgovara, koja ima iste želje i stav prema životu kao ja. Odmah sam joj napisao mejl, ali nisam odoleo da se prikažem ciničnim. Dva dana kasnije sam se trgao i rekao sebi: 'Ej magarče, šta si to uradio?' Pošaljem novi, iskreniji mejl. Odmah je krenulo dopisivanje i četovanje a već nakon nedelju dana ja sam stigao u Skoplje iako nisam smeo jer sam tada služio civilni vojni rok. Želja da je upoznam je bila jača od bilo kakvog straha".

PageBreak

Ljubav pre prvog pogleda
ljubav_pre_prvog_pogleda_3sr.jpg Foto: Adria Media Serbia

Bekstvo iz grada

A Lidija nastavlja: "Kad smo se videli, zagrlili smo se bez reči i uhvatili za ruke hodajući kao da smo stari bračni par. Ja sam osećala kao da smo se posle duge razdvojenosti ponovo pronašli. Sve između nas je poteklo krajnje jednostavno i prirodno. Nijedne sekunde nije bilo dvoumljenja da li ćemo odmah početi zajednički život."

Ubrzo su se i venčali jer su planirali da žive u Skoplju pa su Milošu bili potrebni papiri. Međutim, posla je bilo malo a podstanarski status težak, pa su odlučili da dođu u Beograd, gde su bar imali sobu u stanu Miloševe majke. Miloš se zaposlio u jednoj knjižari a Lidija je pomalo prevodila. Uskoro se rodio i Leo.

"Ali to nije bio život kakav smo želeli za sebe i dete", priča Miloš. "Verovali smo da zaslužujemo opušteniji i radosniji život daleko od gradske nervoze, neizvesnosti, stresa. Oboje smo oduvek maštali o nekom porodičnom gnezdu bliže prirodi. Želeli smo da oko sebe gledamo drveće i vodu. Moja majka nas je razumela i novčano nam je pomogla da se upustimo u novu avanturu - traženje kućice negde u Vojvodini. Obilazili smo kuće u okolini Sombora (majka mi je odatle) ali nijedna nije bila ono pravo. Onda nam je neko predložio da pogledamo kuću u Bačkom Monoštoru (a to selo nismo ni razmatrali) i čim smo došli ispred kuće, oboje smo imali isti osećaj kao onda kad smo se nas dvoje sreli - da nas je ta kuća tražila.

Nije bilo bitno što ima samo 60 kvadrata i malenu okućnicu - mi smo kao "znak" prepoznali mural na zidu kućice na kome je naslikan momak u crnoj majci (a ja sam stalno nosio crno) sa dugom kosom i plavokosa devojka koja ga posmatra iza nekog drveta. Uz Lidiju sam naučio da prepoznajem znakove. A i selo je ugodno za život i čitavo je na Dunavu i njegovim rukavcima, sa dosta bujne vegetacije svuda okolo a to smo baš tražili."

Oboje kažu da ne treba njihov život videti kao "pastirsku idilu" u kojoj je sve savršeno. Žive skromno ali zadovoljno. Ne čeznu za luksuzom. I oni imaju povremene loše trenutke ali su naučili da održavaju ravnotežu pa kad je jedno od njih u lošoj fazi, onaj drugi ne staje na muku već ohrabruje. ("Umem ja da kukulelečem", priznaje Miloš, "a Lidija, jer je mnogo više od mene okrenuta duhovnosti, me opominje tada da postoji nešto u meni što pruža otpor poverenju u život. Ona me je učila da je najvažnije da pustiš svoju želju iz srca da putuje i da se oslobodiš prisilne slike o krajnjim rezultatima. Uz njen smireni optimizam, i ja sam se mnogo promenio, a razni događaji u životu mi neprestano potvrđuju da kad prestaneš da se koprcaš, sve dođe na svoje mesto u pravom trenutku. Uostalom, o tome govore i svi duhovni učitelji pa i kvantna fizika koju sada dosta čitamo."

"Mi nismo došli na selo sa nekim osmišljenim projektom i zato još uvek tražimo sebe. Jedino bitno je - da se razumemo i ne klonemo duhom. Ajnštajnova misao je naša osnovna ideja: Najvažnije je odlučiti da li ćete ovaj univerzum da posmatrate kao prijateljsko ili kao neprijateljsko mesto. U početku smo zamišljali neki seoski turizam ali smo shvatili da za sada od toga neće biti ništa. Onda se dogodilo da mi je jedan prijatelj Francuz pomenuo da mu u Srbiji najviše nedostaju onakvi sirevi koje Francuzi jedu nakon obroka. Ja obožavam sireve i ta ideja me je zaintrigirala. Paskal nam je nabavio neke recepte za sireve sa plesnima koje smo počeli da pravimo u jednoj pomoćnoj prostoriji.

PageBreak

Univerzum je naš prijatelj

Mleko kupujemo, a koristimo glinene posude i drvene prese. Mnogo smo eksperimentisali i sada proizvodimo nekih 5-6 vrsta sireva od kojih je samo jedan sa plesnima. Tako imamo, na primer, Mocarelu sa nanom, čedar sa polenom. Sve radim ručno a prodajemo samo u Beogradu, najviše strancima. Sir sa plesnima je specifičan - on ne može da se gaji čak ni u glaziranoj glini, samo u poroznoj, na starinski način. Cilj nam je da dupliramo proizvodnju kako bi od tog posla mogli sasvim pristojno da živimo. To nam je dovoljno, jer ne želim da izgubimo na kvalitetu."

Kako ova porodica koja nema televizor u kući provodi dane u selu? "Uvek ima nekog posla ali nikada nema stresa i žurbe. Nemamo striktne podele na muške i ženske poslove. Oboje imamo i svoje hobije. Ja sam u selu osnovao Klub društvenih igara a Lidija kreativne radionice za decu i žene. Planiramo da pišemo lepe knjige za decu. Meštanima smo u početku bili neobični ali su nas brzo prihvatili i stekli smo nove prijatelje jer smo i mi njima doneli neki svež vetar. Često smo u prirodi, mnogo se igramo, čitamo i učimo. Stalno smo sa Leom koji je zdravo, veselo i maštovito dete. Televizor nemamo jer ne želimo da se duhovno zagađujemo a internet nam otvara ceo svet. Kada u gradu gledamo TV nekoliko dana, svi osetimo neku neobjašnjivu razdražljivost. Ako naš sin ne može da gleda "Branka Kockicu" i lepe dečje programe, bolje je da ne gleda ni ove današnje izopačene crtane filmove prepune nasilja. Ali zato imamo bezbroj DVD-jeva sa lepim filmovima i emisijama, a na internetu stalno stičemo nova znanja i prijatelje.

Često nam dolaze u goste drugari iz raznih delova sveta koje smo Lidija i ja upoznali dok smo živeli u inostranstvu a i sada, preko društvenih mreža. Tako smo stekli i nove divne prijatelje koji žive samo nekoliko kilometara od nas a za njih smo saznali na YouTube. U pitanju je troje novosadskih džez muzičara koji su kupili salaš tu u blizini i sada se sa njima mnogo družimo, pomažemo, čak razrađujemo neke male poslovne ideje. Oni su još luđi od nas jer im je imanje dosta izolovano a uz to su krenuli da gaje stoku, što je zaista ozbiljan posao."

Da li im nešto nedostaje u ovom sadašnjem životu, pitam ih. Oboje kažu: "To što nam nedostaje ipak nikada ne bismo zamenili za ono što ovde imamo."

"Bilo bi divno da imamo više para, ali samo za putne troškove do nekih zemalja u kojima žive naši prijatelji, jer volimo da putujemo. Ali, i na tome radimo meditacijama i vizuelizacijama", kaže Lidija, "pa verujemo da će se ostvariti, kao što nam se sada skoro svakodnevno ostvaruju razne sitnije želje". Leti provode mesec-dva u Makedoniji, naročito na Ohridu koji smatraju svojom Mekom.

"Mi ustvari i ne pravimo neke planove za budućnost. Bitno nam je da smo zajedno i da budemo zdravi i da se volimo", kaže Miloš. "Voleo bih da dobro razvijemo ovaj sirarski zanat da bi Leo naučio da stvara nešto svojim rukama. Ja sam proveo u školskim klupama pola života, a nisam u stvari ništa konkretno umeo da radim. Da li će time da se bavi nije uopšte mnogo bitno. Bitno je da stekne samopouzdanje. Ja mislim da je on srećno dete kome ne uskraćujemo ništa time što neće odrasti u velikom gradu. Poznato je da se deca sa sela daleko bolje snalaze kasnije jer im ništa nije servirano na tanjiru i naučili su da se snalaze. Važno je dati detetu zdravu bazu. Da voli život a kad se dešava nešto loše, da se suoči sa tim i iz toga uči. Da ništa ne shvata površno i tragično, kao što sam radio do pre 6 godina, a čak i danas mi se to dešava. Sada zajedno učimo da ne možemo za sve događaje naći racionalna objašnjenja ali ih možemo prihvatiti kao korisne lekcije koje su nam poslate sa razlogom."

"Na svojim primerima učimo Lea da treba davati i onda kada jedva imaš i za sebe jer to Univerzumu šalje poruku da nisi siromašan", dodaje Lidija. "Dati nekome nešto - poklončić iz srca, pažnju ili razgovor, vredi nesrazmerno više nego ono: Neka ti bog pomogne. Učimo ga ono što i mi sami stalno učimo: da mi često svojim pesimizmom zadržavamo i umnožavamo loše stvari u svom životu. Učimo sina da ne procenjuje ljude olako i da veruje životu."