Aja Jung je rođena na Dorćolu, a u svojoj karijeri je, osim kod nas, živela i radila u Americi, Nemačkoj i Grčkoj gde je upoznala i svog supruga Fotisa Kenelopulusa, građevinskog inženjera.

Njen životni put je bio određen još u najranijem detinjstvu kada je, zahvaljujući mami i baki koje su je vodile da gleda baletske predstave u nacionalnom teatru, zavolela umetničku igru. Sa osam godina upisala je baletsku školu "Lujo Davičo", a sa nepunih sedamnaest godina dobila je stipendiju i otišla u Njujork gde je pored časova klasičnog baleta u čuvenoj školi "Džofri balet", u brojnim studijima usavršila i džez i modernu igru, stepovanje, akrobatiku, glumu i ostale veštine koje tamošnji umetnici moraju da znaju da bi mogli da stanu na scenu.

Boravak u Americi, kaže, predstavljao je za nju dragoceno životno iskustvo jer je naučila da je svako zamenljiv i da mora da se bori za svoje mesto. Posle višegodišnjeg boravka u Njujorku, Aju je životni put ponovo doveo u Beograd gde je sa nepunih dvadeset godina dobila priliku da postavi sopstvenu predstavu u tek renoviranom pozorištu Atelje 212. Dobre organizatorske sposobnosti vodile su je u samostalni rad i produkciju sopstvenih predstava, a ta osobina bila je ključna kada je pre jedanest godina odlučila da domaću kulturnu scenu obogati festivalom igre.

"Svaka festivalska godina je bila posebna i hrabra, a ova nas uvodi u drugu deceniju postojanja i za nas je ovo vreme istinske borbe za umetničku igru u Srbiji. I 11. festival 2014. godine doneo je program koncipiran na zanimljivim i aktuelnim rukopisima koreografa, novim produkcijama koje se u isto vreme dok se igraju u Beogradu igraju i u drugim svetskim metropolama.

Američka trupa Hubbard Street Dance iz Čikaga, koja je predstavom inspirisanom vitražima Marka Šagala otvorila festival, donela je koreografiju Španca Alehandra Serude, Veliki kanadski balet iz Montreala predstavio je postavku izraelskog koreografa Ohada Haharina, a prvi put nam dolazi i trupa iz Australije sa predstavom u kreaciji često nagrađivanog koreografa Šona Parkera. Kompanija Malka iz Grenobla hrabro donosi novu igru na festival - hip-hop koji vraća veru u umetnost.

Postavka afričkog koreografa Bube Landrija Čude bavi se ljudima u zatočeništvu, odnosno istražuje psihologiju zatvorenih otkrivajući koliko je zatočeništvo u nečijoj glavi i telu, a koliko između zidova. Inače, nekada su prvi igrači baletskih kompanija bili apsolutne zvezde, a danas su sva slava i odgovornost na koreografima, koji su zvezde savremene igre. I oni dolaze sa svih strana, baš kao i igrači."

PageBreak

Kad započne vaša muzika, igrajte do kraja
Adria Media Serbia kad_zapocne_vasa_muzika_igrajte_do_kraja003

Ne odustati od ideje

Koliko je ta mešavina različitih kultura i igre izazovima za savremenog igrača?

Mislim da je u tome inspiracija. Svaka trupa je internacionalna, čak se često dogodi da u švajcarskim, nemačkim, francuskim baletskim trupama nemate nijednog Švajcarca, Nemca, Francuza... U tom kreativnom sudaru različitih nacionalnosti, plesnog znanja i životnog iskustva, nastaje umetnost našeg doba. Koreografi istražuju domete dramskog teatra, literature, arhitekture, vizuelnih umetnosti. Danas koreografi traže ljude sa iskustvom, traže igrače koji dolaze sa različitih strana sveta, koji su potpuno drugačiji od umetnika koji su bili karakteristični za prethodne generacije. Igrači često govore po pet-šest jezika, imaju bogato znanje i iskustvo, i obišli su po nekoliko trupa i radili sa mnogim koreografima.

Jednom prilikom ste rekli igra, ne ples. Šta za vas znači igra i koji odnos prema igri imate danas?

Uvek sam se borila da dokažem da je umetnička igra profesija. Igra je širok pojam koji obuhvata različite forme od baleta do densa, savremene igre i različitih formi koje koreografi danas često pomešaju, kako bi nastao neki opojni spoj. Kao što sam rekla i od igrača se traži sve više i više. Moraju ne samo da imaju dobru osnovu klasičnog baleta, nego da poznaju različite tehnike svremene igre, nekada i brejk densa, akrobatike i cirkuskih veština, da znaju da pevaju, da glume... Ceo moj život je igra. Sve čega se setim vezuje se za igru.

Od kada sam sa osam godina krenula u baletsku školu igra je bila centar mog sveta i mojih zanimanja. Oduvek sam znala da ću se baviti igrom. Ne sećam se da mi je bilo koji odmor ili stranica u životu bila vezana za nešto što je dokolica i nešto što nema veze sa igrom. Prestala sam da igram kada je prvi Festival igre pretio da postane veliki. Shvatila sam da ne mogu da budem i u sali i da organizujem drugima nastupe. Kada sam prestala da igram, izašla sam i iz baletske sale. Iako je i dalje moj život neraskidivo vezan za igru, bežim od baletske sale, i ne ispunjava me više boravak u tom klaustrofobičnom prostoru. Volim da organizujem sve ono što je vezano za scenu i baletsku salu, da pokrećem igru, ali ne i da provodim sate u sali, kao kada sam igrala.

Igra podrazumeva disciplinu svakodnevnog višesatnog vežbanja i koncentraciju da "naterate" svoje telo da uradi najzahtevnije pokrete, koreografije...

Disciplina je jako važna. Neki igrači postignu tu disciplinu, neki je, nažalost, nikada ne postignu, ali definitivno je važna za sve čime se bavite. Scena ne prihvata one koji nisu disciplinovani i sve ono što uradite u baletskoj sali vidi se na sceni, još više ono što ne uradite, ali kada jednom izađete na scenu nemate pravo da odustanete, ili da se vratite iza zavese. Kada započne vaša muzika, morate da je odigrate do kraja. To je moj životni kredo koji me je vodio. Nikada nisam odustala ni od jedne svoje ideje. Možda sam nekada neku odložila, ali sam sve svoje ideje, koje su me pokretale, dovela do kraja.

Nastavak članka