Za mnoge roditeljesindrom "praznog gnezda" predstavlja izazov, odnosno trenutak kada deca odlaze svojim putem, postaju samostalna krairaju vlastiti život. Možda ste pitate da li ste mogli bolje; da li ste ih dobro pripremili; da li će biti dobro; kako još možete da ih zaštitite...

Kada krenu svojim putem, sigurno je da će se susretati sa raznim preprekama, kao i svako od nas. Možda ćete kod nekih uspeti da im pomognete, za neke nećete ni znati, a mnoge će morati i sami da pređu. Ništa ne možemo predvideti, niti možemo čuvati svoju decu celog života od sveta, ali ono što možete jeste da im ukažete da ste zauvek za njih tu.

Baš jedno takvo emotivno pismo roditelja upućeno detetu napisala je autorka Dona Ašvort - možda ćete se pronaći u sledećim rečima:

"Dete drago, moja vrata će ti uvek biti otvorena. Uvek si dobrodošao kod kuće. Koje god odluke da doneseš u ovom životu, gde god da odeš, sa kim god da odlučiš da to podeliš... Želim da znaš da uvek možeš da se vratiš kući.

Želim da znaš da u ovom ubrzanom, ludom svetu u kome živimo, uvek imaš sigurno mesto gde možeš da odmoriš svoju umornu glavu i svoje srce. Ova vrata se nikada neće zatvoriti.

Daću sve od sebe da se uzdržim od osuđivanja: razumem, ovo je sada tvoj život, tvoj put, i kao odrasla osoba moraš sam da hodaš njime odgovorno i učiš. Ali u isto vreme, želim da znaš da sam uvek tu.

I ja sam prešla dug put, pa ako ti treba savet, pitaj me. Uvek ću se truditi da stvari sagledam iz tvog ugla. Znate, divna stvar u vezi sa porodicom je to što nikada ne moramo da se suočimo ni sa čim sami. Takođe, znaj da ko ima mesto u vašem domu ima dom i u mom domu.

Leti visoko, sanjaj veliko, živi glasno, voli jako. Pokaži svetu od čega si napravljena, ljubavi. I kada tvoje svetlo ne sija onako kako bi trebalo... Biću ovde, uvek. "

Izvor: Sensa