Momčilo Momo Kapor jedan je od najpoznatijih srpskih književnika i umetnika.

Rođen je 8. aprila 1937. godine u Sarajevu, za koje ga vezuju jako loše uspomene. Naime, tokom bombardovanja Sarajeva u Drugom svetskom ratu sakrio se zajedno sa majkom Bojanom i bakom u staru tursku kuću. Bomba je pala direktno na kuću i Momo je jedini preživeo ovaj napad samo zato što ga je majka zaštitila svojim telom. Sam kaže da je ispisao stotine stranica da bi uspeo nekako da se otarasi ovog košmara, ali ti pokušaji bi uvek bili bez uspeha.

Završio je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu. Tu počinje njegov život pravog boema.

Književnost Mome Kapora odiše lakim stilom, jednostavnim, jasnim konstrukcijama rečenice, ali i jakom porukom. Zainteresovanost za njegova dela je sve više rasla, da bi danas u opusu njegovih dela bilo dvadesetak izdatih knjiga koje se prevode na različite svetske jezike. Najpoznatija njegova dela su: Una, Beleške jedne Ane, Knjiga žalbi, Sanja, Poslednji let za Sarajevo…

Momo je pisao o ljubavi, ženama, političkoj situaciji, o Beogradu koji je toliko voleo i uopšteno o životu. Umeo je da uvuče čitaoce u način razmišljanja svojih likova, tako da se sa njima svako može vrlo lako identifikovati. U sledećim citatima namerno je preskočen vrlo poznati citat Posle ljubavi iz knjige Una, piše sajt krstarica.com.

„Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?”

„Danas svako ima mobilni telefon, ali mnogi nemaju kome da telefoniraju. Nikada sastaviti sva dobra.”

„Teži i od građanskog i od verskog rata je onaj koji svako vodi sam u sebi.”

„Stvari ne vrede onoliko kolika im je cena, već onoliko koliko smo u njih uložili ljubavi.”

„Traži se jedna polovna nedelja, bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.”

„Čovek može da kaže da mu život nije promašen ako može bar jednu jedinu stvar da uradi bolje od drugih.”

„Nova godina je za amatere, za one koji nikada ne ostaju posle ponoći u kafanama.”

„Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser i pokloniti ga drugima. Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser.”

 (Sensa)

BONUS VIDEO: