Bili su to klinci koje niko nije stalno proveravao. Ne u tragičnom smislu. Njihovi roditelji su ih voleli, brinuli o njima i želeli im najbolje. Ali nisu pratili svaki njihov korak, nisu proveravali ocene preko aplikacija, niti im ispunjavali svaki sat u danu unapred.
I upravo taj veliki prostor bez nadzora oblikovao je generaciju koja je naučila da se sama snađe. To su deca rođena osamdesetih i početkom devedesetih, poslednja generacija čije se detinjstvo uglavnom odvijalo pre interneta i pametnih telefona. Oni su gledali kako tehnologija ulazi u njihove živote tek kada su već stasali.
Danas se često primećuje jedna njihova osobina: kada život postane težak, mnogi od njih umeju da izdrže pritisak. Teške vesti, razvod, gubitak posla ili razočaranje ne doživljavaju kao kraj sveta.
To nije samo karakter. To je veština koja se gradila godinama, često sasvim slučajno.
1. Naučili su da neuspeh nije kraj sveta
Deca su ranije lakše rizikovala. Prišla bi nekome ko im se dopada i bila odbijena. Prijavila bi se na takmičenje, probu ili sport iako nisu bila najbolja. Grešila su javno, i shvatila da većina neuspeha nije trajna. Mala razočaranja i neprijatnosti naučila su ih da se oporave i pokušaju ponovo.
2. Morali su da održavaju dogovore
"Vidimo se u četiri kod parka."
To je bio dogovor. Nije bilo poruke u poslednjem trenutku da kasne, niti mogućnosti da provere da li je neko drugi odustao. Jednostavno su otišli ili nisu. Takav način života učio ih je odgovornosti prema sopstvenoj reči. Kada bi nešto obećali u subotu, morali su da ispune dogovor u utorak, čak i ako im se tada više nije išlo. Zato mnogi danas važe za ljude koji se pojavljuju kada nešto obećaju.
3. Naučili su da rade stvari bez publike
Mnogo dece je učilo gitaru, crtalo, pravilo modele ili treniralo neki hobi bez ikakvog priznanja. Nije bilo lajkova, pregleda i objava. Radili su nešto zato što su uživali u tome, a ne zato što će neko drugi to videti.
Zbog toga mnogi odrasli iz te generacije i danas mogu da provedu sate radeći nešto samo za sebe, uređujući baštu, popravljajući nameštaj ili učeći novu veštinu.
U galeriji ispod pročitate citate Hane Arent!
4. Nisu mogli tek tako da izbace ljude iz života
Posvađate se sa nekim u petak, a u ponedeljak sedite dve klupe dalje na času. Nije bilo blokiranja, uklanjanja sa društvenih mreža i potpunog nestajanja iz nečijeg života. Morali ste da naučite da popravite odnos ili da funkcionišete pored osobe koja vam nije draga. To je bila važna lekcija: ljudi nisu uvek prijatni, ali su deo života. Zbog toga mnogi iz ove generacije lakše rade sa različitim ljudima i podnose neprijatne situacije.
5. Morali su sami da pronađu zabavu
Nije uvek bilo crtaća, interneta i beskonačnog sadržaja. Nekada su postojala samo četiri televizijska kanala i mnogo praznog vremena. Dete bi ležalo na tepihu, dosađivalo se, a onda bi samo smislilo igru, avanturu ili neku novu ideju.
Upravo ta dosada razvijala je kreativnost i sposobnost samostalnog rešavanja problema. Organizovane aktivnosti uče dete da prati pravila, ali slobodno vreme ga uči da samo napravi plan.
6. Morali su da razgovaraju sa nepoznatima
Ako su želeli da pozovu druga, prvo bi se javio njegov roditelj. Morali su da kažu: "Dobar dan, ovde je Marko, mogu li da razgovaram sa Petrom?" Morali su sami da pitaju bibliotekara za knjigu, da naruče hranu ili objasne problem odrasloj osobi. Bilo je neprijatno, ali su vežbali. Zato danas mnogi bez problema zovu banku, razgovaraju sa majstorima ili rešavaju probleme sa službama.
7. Naučili su da čekaju
Čekalo se na novu epizodu omiljene serije. Čekalo se da film stigne na televiziju. Čekalo se razvijanje fotografija. Nije sve bilo dostupno odmah. Ta svakodnevna mala čekanja naučila su ih strpljenju.
Danas četiri sata na aerodromu mogu biti neprijatna, ali za mnoge nisu katastrofa – jer su odrasli uz ideju da se neke stvari jednostavno čekaju.
8. Nisu imali kome stalno da se žale
Prodavnica nije imala ono što žele. Šalter je zatvoren. Usluga nije bila dobra. Nije bilo društvenih mreža gde bi odmah ostavili negativan komentar, niti korisničke podrške dostupne 24 sata.
Morali su da prihvate odgovor "ne", da se iznerviraju, možda požale u kolima i nastave dalje. Ta sposobnost prihvatanja razočaranja mnogima je ostala i u odraslom dobu.
9. Provodili su sate potpuno nedostupni
Bili su napolju, vozili bicikl, igrali se u dvorištu ili šetali. Niko nije mogao odmah da ih pronađe i to se smatralo normalnim. Imali su mnogo vremena sami sa svojim mislima. Nisu mogli odmah da posegnu za telefonom kada im je dosadno ili neprijatno. Zbog toga mnogi iz ove generacije danas lakše podnose samoću i umeju da provedu vreme bez stalne zabave i distrakcije.
Nije sve bilo bolje
Ipak, važno je reći, takvo detinjstvo nije bilo savršeno. Neka deca su bila prepuštena sama sebi više nego što je trebalo. Neki problemi nisu bili primećeni upravo zato što odrasli nisu dovoljno pratili šta se događa. Mnogi roditelji iz te generacije danas svoju decu odgajaju drugačije, sa više razgovora i pažnje.
Ali jedno je sigurno: odrastanje bez stalnog nadzora naučilo je mnoge veštine koje se danas teško stiču, samostalnost, strpljenje, snalažljivost i sposobnost da se prežive neprijatni trenuci. To nije bio planirani trening za život. Ali jeste bio trening.
BONUS VIDEO:
