Malo ko proživi čitav vek a da ne oseti bol gubitka ili ne iskusi tragičan događaj. Nekima je život obeležen brojnim tragedijama. Neki nastavljaju napred i nakon mnogih proživljenih trauma, a neke ljude može uništiti samo jedna.
Od čega zavisi to hoće li nas bolni trenutak blokirati ili ćemo nastaviti dalje i ponovno osetiti radost života? Kako prebroditi velike traume te iz njih dobiti motivaciju za ispunjen i uspešan život?
Leto, sloboda od obaveza i stalnih zahteva odraslih mlade će podstaknuti na ne uvek mudre odluke. Budući da i oni učestvuju u saobraćaju, treba im poslati poruku i o opasnostima koje vrebaju dok se vesele životu.
Tragedija koja se meni dogodila zauvek je ostavila traga i svake godine se iznova setim događaja iz kog sam naučila velike životne lekcije. Zahvalna sam za život koji mi je tada ponovno dat, ali se i s tugom sećam jednog koji je izgubljen.
Tu veliku traumu sam doživela pre 33 godine, kada sam tek napunila sedamnaest. Doživela sam tešku saobraćajnu nesreću u kojoj sam pukim slučajem ostala živa, a moja 18-ogodišnja prijateljica Marisa je poginula.
Zajedno s prijateljicom Silvanom, vraćajući se te večeri kući iz diskoteke na jadranskoj obali, sele smo u auto s lokalnim mladićem kako ne bismo morale da pešačimo. Videvši da ga moje prijateljice poznaju, bez razmišljanja sam prihvatila ponudu za prevoz.
To je trebalo da bude samo kratka vožnja do kuće, a završila se tragično zbog niza okolnosti. Put je bio mokar, klizav, a vozač neiskusan, iako je želeo da dokaže suprotno. Smeh je ispunio mali fiat i pao je dogovor da idemo na još jedno mesto, gde je bio ostatak društva. Moj život duboko je obeležilo to što smo Marisa i ja, tik pred nesreću, zamenile mesta jer je vozaču smetalo što ga, sedeći iza njega, ona gura kolenima u leđa.
Kako je bila viša od mene, na zadnjem sedištu nije imala dovoljno prostora za noge. Da paradoks bude još veći, do tada sam patila što sam "preniska" i uvek sam se, gledajući se u ogledalo, pitala kako bi bilo da imam bar još pet-šest centimetara! Zbog svog nižeg rasta, ostala sam živa. Marisa je stradala i zauvek otišla iz mog života...
Moram opravdati svoj ostanak
Odavno je to bilo. U to vreme još nije bila raširena svest o posttraumatskom stresnom poremećaju (PTSP), koji u takvim situacijama ne pogađa samo osobe uključene u tragediju nego i njihovu okolinu. Traumatski događaj je onaj koji prelazi granice našeg uobičajenog iskustva, a saobraćajna nesreća sa smrtnom posledicom to svakako jeste.
Do takvog događaja ne razmišljaš o opasnostima, veruješ da ćeš živeti večno, a nakon toga neretko se pojavljuje strah od novih nesreća. Nakon toga često sam se bojala hoće li se neko meni drag vratiti živ s putovanja.
Nakon izlaska sa intenzivne nege, najprije sam se suočila s teškim osećajem krivice jer sam preživela tragediju, zamenivši mesto s prijateljicom koja je poginula. Proganjala me je misao da nisam zaslužila da preživim te da zato moram da opravdam svoj ostanak! Naći smisao nakon traumatičnog događaja i gubitka - neverovatno je teško. Dodatni mi je izazov bio povratak u uobičajen životni ritam nakon tri meseca nepomičnog ležanja i rehabilitacije.
Prvo sam bila posvećena sopstvenom ozdravljenju, okružena prijateljima i porodicom, međutim jednog dana je trebalo da se život nastavi i morala sam da se vratim uobičajenim aktivnostima. Pitanje zašto sam ostala živa i dalje mi je odzvanjalo u glavi. Očekivanja koja sam sebi postavljala, pa i žurba da napravim nešto od života bili su posledica tragedije.
Da bismo se nakon takvog događaja ponovno pokrenuli, treba da istražimo ko smo i zašto smo vredni kao ljudsko biće. Shvatila sam da, ako želim da budem ispunjena, moram da odustanem od neprestane potrage za smislom. Postalo mi je jasno da jednostavno moram da negujem pozitivan stav i svom životu dam smisao, a ne ga stalno tražim van sebe! Tom odlukom i odustajanjem od samosažaljenja dajemo sebi priliku za rast.
Danas kada sam naučila da se pozitivno odnosim prema životu shvatam da, baš kao što je rekao Viktor Frankl, psihijatar koji je preživeo holokaust - ne kreiramo nego otkrivamo značenje života jer nas ono okružuje poput okeana. "Između podražaja i odgovora nalazi se prostor. U tom prostoru je naša moć da odaberemo odgovor. U tom našem izboru leže rast i naša sloboda!", njegove su reči koje me i danas podstiču.
Prošla sam sve faze tugovanja o kojima sam posle čitala u knjizi "O smrti i umiranju" Elisabeth Kübler-Ross. Na tom putu sam proživela negiranje ("Ovo nije istina!"), pa je sledila ljutnja ("Nije pošteno što je iko poginuo! Zašto je to trebalo da se dogodi? Ko je kriv?"). Ljutnja se može izražavati na više načina; ljudi mogu biti ljuti na sebe, ali i na druge. Usledilo je pregovaranje ("Biću najbolja na svetu - ma koliko energije u to morala da uložim"), pa faza depresije ("Život je težak i nema smisla - svakako nikad ne znaš kad ćeš umreti"). I konačno - prihvatanje ("Ne mogu da se borim protiv toga! Moram nastaviti - i zbog Marise!") Pomirila sam se sa situacijom i smrtnošću, ali i nastavkom života.
U to vreme nije bilo uobičajeno odlaziti terapeutu (danas je to najkvalitetniji način razlaganja traume), pa čak nisam razgovarala ni sa školskim psihologom. No, pomogla mi je empatija mojih prijatelja i nastavnika u školi, kao i životni entuzijazam koji su mi usadili roditelji. Reči moje sestre o tome kako je doživela vest o mojoj nesreći, reakcije prijatelja, ljubav roditelja, podrška nastavnika - sve me je to vratilo u život. To osećanje ljubavi i prihvatanja koji su me izvukli na površinu su temelj mog današnjeg uspeha, veselja i ispunjenosti!
Imala sam sreću što traumu nisam proživljavala sama, nego okružena zajednicom. Posledica takve podrške je vraćanje životnog entuzijazma. Pojam entuzijazam dolazi iz antičke filozofije i označavao je stanje čoveka ispunjenog Bogom / duhom, a bez te ispunjenosti nema pronalaska smisla.
Postalo mi je potpuno jasno da moram da pustim ulogu žrtve i pitanje zašto mi se to dogodilo i da dopustim sopstveni rast i razvoj. Nisam dopustila okolnostima da odrede ko sam. U sledećih godinu dana položila sam sve preostale ispite i bila oslobođena mature kao odlična učenica. Tek sam posle naučila da budem blaža prema sebi.
Perfekcionizam i radoholičarstvo su dugo bili posledica stalne želje da opravdam svoj život. U želji da se "opravdam" dugo sam plaćala visoku cenu. I onda sam jednog dana od toga odustala, shvativši da je jedini lek prihvatiti ono što ne možemo promeniti.
Prihvatila sam svoju visinu, izgled, ličnost, znajući da sam ono što treba da budem. Prestala sam da se ljutim na sebe, Marisu nikada nisam zaboravila, a moji roditelji i danas katkad naglas kažu koliko su zahvalni zbog toga što me nisu izgubili.