Davanje i primanje

Živimo u svetu koji podstiče na razdvajanje, na otuđenost i fragmentaciju. Kolektivno psihičko nasleđe je takvo da iz generacije u generaciju stvaramo svet koji je nesiguran, haotičan, a neretko i okrutan. Da bismo stekli globalnu sliku o svetu kakav trenutno jeste, dovoljno je da nekoliko dana zaredom gledamo vesti ili čitamo novine. Slika sveta u kojem živimo prilično je siva. S druge strane, na toj istoj planeti nailazimo na izuzetne prirodne lepote, na inspirativne umetnike i ljude sklone neizmernom altruizmu. Spektar ljudskosti veoma je širok – seže od najokrutnijeg ubice pa sve do altruiste koji je čitav život posvetio drugima.

Ta lepa i duboka misao jednostavna je za razumevanje, ali nije baš tako jednostavno primenljiva u praksi. Nije uvek lako zaroniti u sopstvenu dubinu i doživeti esenciju čvečanstva o kojoj Bohm priča. U haosu brzog života, jureći iz kuće na posao i s posla kući, razmišljajući o nervoznim kolegama i poslovnoj konkurenciji, okruženi reklamama i jumbo bilbordima koji se bore za našu pažnju, lako je ostati na površini stvarnosti. Lako je poverovati da su ljudi po svojoj naravi sebični i koristoljubivi, da je uticaj okoline prejak ili da se mora živeti po nekoj unapred utvrđenoj formuli. Lako je dići ruke od donošenja odluka, preuzimanja odgovornosti za svoje postupke ili stvaranja iskrenih, ravnopravnih odnosa.

Dugoročno gledano, takvo odustajanje od usmerenosti prema esenciji čovečanstva vodi samo u frustraciju, ignoranciju ili tupost. A kad se osecamo frustriranima, tupima ili praznima, da bismo održali privid da je upravo to pravo rešenje i pravi doživljaj života jer „svet tako funkcioniše“, skloni smo da se okružimo ljudima sa kojima smo na istoj talasnoj dužini. Tu (više ili manje svesno) odabranu frekvenciju zatim podržavamo određenim stilovima komunikacije kao što su: žaljenje, kritikovanje, ogovaranje, prigovaranje i slično.

Nasleđeni kalupi

Shvatajući život zdravo za gotovo, odustajući od svog ličnog puta prema suštini postajemo sve manje osetljivi na ono što nam budi duh, bistri um i daje volju za život. Zbog toga većina ljudi (više ili manje svesno) odlučuje da živi po nekim unapred utvrđenim formulama, po kalupima i scenarijima koje su za njih osmislili roditelji ili šire društvo. Te formule pojednostavljuju stvarnost i stvaraju privid da životno zadovoljstvo možemo proizvesti izgradnjom karijere, stvaranjem porodice ili kupovinom stana.

Mada i rad na karijeri i stvaranje porodice i kupovina stana mogu uveliko da podignu kvalitet života, mnogim ljudima takve odluke komplikuju život i postaju izvor nezadovoljstva – bavljenje karijerom koja možda proizlazi iz kompenzacije potrebe za ljubavlju, stvaranje porodice sa pogrešnim partnerom zato što biološki sat otkucava, podizanje kredita za stan kako bi se pokazalo „da se ima“. Takva formula nije put do rezultata i postaje vrsta zatvora. Takvi životni obrasci i kalupi jesu nešto što smo nasledili, nešto što smo dobili od drugih. Ti drugi nisu potražili alate za rastavljanje tih mehanizama jer možda nisu imali snage, motivacije, hrabrosti ili vere da je uopšte moguće drugačije živeti. No to ne mora da znači da po tom istom principu moramo i mi da funkcionišemo. Jednom kada shvatimo da su to „neprikladni darovi“ koje smo primili kolektivnim ili porodičnim nasleđem, možemo dalje, u stvaranje novih nivoa povezanosti, kako iznutra, sa samima sobom, tako i spolja, s drugima.