Plave zone dugovečnosti

Barbaiga, Sardinija

Intervjuišući stogodišnjake, Buettner je došao do istog zaključka. Pre svega, otkrio je da su se svi stogodišnjaci tokom celog života mnogo kretali. Uglavnom su bili pastiri, pa su hodali i do deset kilometara na dan, što je doprinelo gustini njihovih kostiju i kardiovaskularnom zdravlju. Tokom tih svakodnevnih pohoda imali su vrlo skromnu ishranu: integralni hleb, ponekad s malo sira, lukom ili rotkvicama. Za večeru bi obično jeli čorbu od povrća koje su sami gajili. Konzumirali su dosta kozjeg mleka i ulja mastike, što bi mogli da budu svojevrsni eliksiri dugovečnosti. Kozje mleko ima svojstva koja štite od zapaljenskih procesa, glavnih uzroka srčanih i Alzheimerove bolesti. Meso se i danas jede samo nedeljom i u posebnim prilikama. Međutim, u tom kraju uvek se pilo vino. Flavonoidi, kojima obiluje lokalno vino canonau, pomaže zidovima krvnih sudova da ostanu elastični, a uz to vino snižava i nivo stresa. A njega je ionako bilo malo.

Dugovečni muškarci zbog prirode pastirskog posla malo su vremena provodili u kući i nisu se brinuli za decu i domaćinstvo. Za to su bile odgovorne žene, pa se pretpostavlja da su muškarci bili manje izloženi stresu. Njihovi životi takođe otkrivaju ustaljenu rutinu, rituale koji se pravilno ponavljaju. Osim toga, stanovnici te regije celog života imaju snažan osećaj pripadnosti porodici. La famiglia im je oduvek bila na prvom mestu i u porodičnom krugu imali su snažnu podršku. I danas stariji ljudi ostaju u porodici, žive u domaćinstvima sa mlađim naraštajima i njihov život ne gubi smisao. Njihovo iskustvo se poštuje i sa njima se uvek savetuje. Sardinijci imaju britak smisao za humor kojim su prebrodili i najteža vremena. Smeh umanjuje stres, koji je jedan od uzroka kardiovaskularnih bolesti.

PageBreak

Okinava, Japan

U Okinavi ima više stogodišnjaka (neki požive i 110 godina) nego bilo gde drugde u Japanu. Istovremeno, to je i područje koje je najviše prihvatilo američku (ne)kulturu ishrane, pa ima najviše restorana brze hrane po stanovniku u celom Japanu i, naravno, najviše gojaznih. Japanskim stogodišnjacima zajedničko je to što su u mladosti često oskudevali, čak i gladovali, a ono malo hrane što su imali uglavnom je bio sladak krompir. Ne zna se da li je ta namirnica doprinela njihovoj dugovečnosti, ali se zna da je bogata mineralima, vitaminima, folnom kiselinom i vlaknima. I ova populacija hrani se uglavnom povrćem, a važno mesto u ishrani zauzimaju tofu i drugi sojini proizvodi bogati fitoestrogenima i flavonoidima, koji štite srce i sprečavaju rak dojke. Vremešni stanovnici ovde imaju pravilo da jedu dok ne budu 80 odsto siti, što je odličan način kontrole težine. I ovde se jede vrlo malo mesa, a svaki stogodišnjak ima baštu koju sam obrađuje, što podrazumeva stalnu fizičku aktivnost. U vrtu uzgajaju i lekovite biljke poput đumbira, kurkume i pelina koje štite od infekcija i bolesti uopšte.

Stogodišnjake u Okinavi karakteriše izuzetna pokretljivost. Buettner to pripisuje svakodnevnom radu u bašti, ali i životnom prostoru u kome je vrlo malo nameštaja i uglavnom se sedi na podu. Zbog toga stogodišnjaci sa lakoćom ustaju i spuštaju se na pod, što je osnažilo njihove kosti, zglobove i dalo stabilnost donjem delu tela. Međutim, sve to verovatno im ne bi pomoglo da snažno ne osećaju smisao života, a većina njih kaže da je to život sam. Usmereni su na sadašnjost i retko se opterećuju prošlošću ili budućnošću. Imaju pozitivan stav prema životu i to dele s drugima u takozvanom moaiju. Reč je o krugu društvene podrške koji se obično sastoji od bliskih prijatelja. Svakodnevno okupljanje ne samo što razvija osećaj pripadnosti nego i osigurava pomoć bilo koje vrste u svakom trenutku, što uliva sigurnost i smanjuje zabrinutost.PageBreak

U ovoj zajednici u dugovečnost je svoje prste umešala religija. Svi kalifornijski stogodišnjaci redom su adventisti, kojima vera zabranjuje alkohol, kofein, jake začine, pušenje i konzumiranje „nečiste“ hrane kao što je svinjetina. Otkriveno je da su polovina adventista zapravo vegetarijanci, koji su za polovinu smanjili mogućnost srčanih bolesti u poređenju s adventistima nevegetarijancima. Ipak, tajna nije samo u izbegavanju mesa – ova populacija jede orašaste plodove bar pet puta nedeljno, a oni su bogati nezasićenim masnoćama koje štite krvne sudove i snižavaju holesterol.

Dalje, njihova ishrana bogata je povrćem, posebno mahunarkama, što snižava rizik od raka jajnika, creva i gušterače i važan je element optimalne težine, što opet smanjuje rizik od zapaljenskih procesa koji mogu dovesti do raka. Time što ne puše smanjuju rizik od raka pluća. Ukratko, adventisti insistiraju na zdravlju jer je telo hram duše. Zato su fizički aktivni i u dubokoj starosti. Zanimljivo je da svi stogodišnjaci Lome Linde piju puno vode, najmanje pet-šest čaša dnevno, što umanjuje rizik od fatalnog srčanog udara. Stogodišnjaci te regije imaju snažan osećaj pripadnosti i vezanosti za svoju adventističku zajednicu, dele iste vrednosti i stvaraju sistem razumevanja i podrške. Adventisti strogo poštuju dan nedeljnog odmora, kad se posvećuju bogu, porodici i prirodi. To jača njihove društvene veze i smanjuje stres.PageBreak

Ovo je jedno od zanimljivijih područja jer pripada Srednjoj Americi, gde populacija, po pravilu, živi kraće zbog nepovoljnih prilika, uključujući i bolesti kao što je malarija. Ipak, ta zemlja ima najbolji zdravstveni sistem u regiji, pa je prevencija vrlo dobra. Buettner je otkrio da su dugovečni ljudi tamo bistriji i aktivniji nego u bilo kojoj drugoj regiji. Svi su verovali u boga i imali snažnu radnu etiku i privrženost porodici. Njihova ishrana uglavnom se sastojala od kukuruza, pasulja, svinjetine, povrća iz bašte i svežeg voća (papaja, mango, pomorandža), što igra veliku ulogu u prevenciji raka želuca, koji je tamo ređi nego u ostalim delovima zemlje. Njihova je ishrana niskokalorična i sa niskim procentom masti, a konzumiraju velike količine mahunarki. Najmanje jedu za večeru, ponekad je i preskaču.

A nešto leži i u vodi: u tom kraju ona ima drugačiji mineralni sastav nego u drugim delovima zemlje. Tvrđa je i ima više kalcijuma i magnezijuma. To znači da samo pijenjem vode stanovnici unose potrebnu količinu kalcijuma. Prema istraživanjima Svetske zdravstvene organizacije, tvrda voda doprinosi smanjenju rizika od srčanih bolesti. Karakteristično za ovu populaciju jeste to što ima vrlo liberalan odnos prema seksu. Većina 90-godišnjaka i starijih imala je mnogo seksualnih partnera, koje je menjala i kad je bila u braku. Uglavnom se ne razvode, čak i ako počnu da žive s nekim drugim. U starijem dobu žive u domaćinstvu sa nekoliko mlađih naraštaja, ali i dalje daju svoj doprinos porodici. Ako imaju osećaj da nisu potrebni, vrlo brzo umiru. Zadovoljni su onim što imaju, iako imaju malo, a to stres drži podalje od njihovog života.

Jesu li životi ovih ljudi recept za dugovečnost i zdravlje ne može se naučno utvrditi, ali treba slediti njihov primer. Ne kaže se uzalud da je iskustvo majka mudrosti. Ovi stogodišnjaci imaju ga na pretek.