Koliko god da se trudimo da ispravno vodimo svoje živote, uhvatićemo sebe kako posramljujemo druge. U sebi ili na sav glas. Kako god da pristupimo posramljivanju, ostaje činjenica da se iza srama krije osuđivanje. Mi osuđujemo, posramljujemo, izdvajamo se i osećamo se bolje jer nismo ONI. Šta se dešava kada smo mi ti koji smo posramljeni? Kako navodi dr Brene Braun, ovo je ful kontakt emocija, koja utiče na celo naše telo. Neće se samo stegnuti neki emotivni nerv, celo telo će upasti u stanje ozbiljne uzbune i to se može desiti i na sam pomen reči sram.

U svojoj knjizi Mislila sam da je problem samo u meni (ali nije) – putovanje od „Šta će drugi reći?”do „Ja sam dovoljno dobra”, dr Brene Braun navodi: „Ljudi često žele da veruju kako je sram rezervisan za nekolicinu koji su imali nesreću da dožive užasne traume, ali to nije istina. Sram je nešto što svi doživljavamo. I dok se osećamo kao da se sram krije u našim najmračnijim uglovima, on se najčešće skriva na svim poznatim mestima, uključujući spoljašnji izgled i držanje, materinstvo, porodicu, roditeljstvo, novac, posao, mentalno i fizičko zdravlje, zavisnost, seks, starenje i religiju.“

Naime, poprilično je jasno da je mala verovatnoća da ćemo tokom života izbeći ovaj razdirući osećaj. Ne smemo zaboraviti da se posramljivanjem služimo i kada vaspitavamo decu, ne promišljajući kakvu im poruku šaljemo. Posramljujući druge, mi im šaljemo poruku da su neadekvatni, loši, glupi, ili da ne pripadaju. Uverenje da smo loši je umnogome drugačije od činjenice da smo nešto loše učinili. Biti loš ili neadekvatan je praktično nepopravljivo stanje, dok je ono što smo uradili moguće ispraviti i nije toliko pogubno za dušu.

Pri tome, naša kultura prihvata sram i kao način zabave ili društvenog diskursa. Postalo je sasvim normalno da u medijima gledamo neprijateljske konfrontacije, napade na ličnosti, beskrupulozna vređanja, čak i u svakodnevnim diskusijama o politici, dnevnim događajima, religiji... „Sram je osnovno ljudsko iskustvo koje unosi sve više podela, i postaje sve destruktivniji deo naše kulture“, kaže dr Brene Braun.

Svi mi imamo delove života u kojima smo posebno osetljivi na sram. Ili pak ljude koji kod nas mogu da taknu to bolno mesto. To nam se dešava na poslu, u vezama, sa prijateljima i sa decom. Uverenja da smo loše majke, nedovoljno vitke, seksi i zanosne, preambiciozne, često se formiraju na osnovu onoga što nam se spočitava, posramljujući nas i dovodeći u pitanje naš emotivni i psihološki integritet.

Nećemo ni da pominjemo teme poput zavisnosti ili mentalnog zdravlja, koje su u mnogim kulturama, a posebno u našoj, tihi plamenici na kojima se krčkaju toksini srama. Čak i lingvistička nevoljnost da se alkoholizam jasno definiše u našoj kulturi dovoljno govori u prilog tome. Mnogi „vole čašicu“ ili su, jednostavno, „boemi“, ali reči zavisnost ili alkoholizam su tabuizirane našim osećajem srama. Dr Brene Braun navodi u svom istraživanju da je veoma važno razviti otpornost na sram. Jedan od ključnih koraka ka tome je obična hrabrost. Ovde moramo napraviti razliku između muške hrabrosti kojom se ubijaju aždaje i ide u rat, i obične ženske hrabrosti da se govori ono što je na srcu (eng. courage i lat. cor - hrabrost).

Povezane vestiPopularna psihologi…<strong>Postanite spremni za životne izazove: put transformacije od discipline do slobode</strong>

U kulturi isključivanja, posramljivanja i straha ključno je da razvijemo empatiju i saosećajnost koje su protivotrovi za sram. Ove dve komponente su ključne u razvijanju otpornosti na sram, kao i sam razgovor o sramu.

Često se govori o empatiji i saosećajnosti i važno je naglasiti da je empatija veština koja se vežba. „Ja definišem empatiju kao sposobnost da dopremo do svojih sopstvenih iskustava, da bismo se povezali sa iskustvom koje nam neko prenosi“, kaže dr Brene Braun. Kako bismo mogli da razvijemo empatiju, važno je da budemo sposobni da vidimo svet onako kako ga vide drugi; da budemo neko ko ne osuđuje; da razumemo osećanja druge osobe i da komuniciramo svojim razumevanjem osećanja druge osobe. Nije uvek lako, ali je moguće. Sledeći put kada neko podeli sa vama neku posramljujuću priču iz svog života, nemojte sažaljevati, već razumislite, saosećajte i budite emotivno angažovani. Niko nema koristi od sažaljenja ili daljeg posramljivanja. A od empatije svi imamo ogroman dobitak: povezujemo se i stvaramo mrežu podrške jedni za druge.

„Hrabrost nam daje glas, a saosećajnost nam daje sluh. Bez oba, nema mogućnosti za empatiju i povezivanje“, slikovito objašnjava dr Braun. Takođe, važno je znati razliku između empatije i sažaljenja: empatija nas povezuje, a sažaljenje odvaja. Kada nekome poverimo neki sraman događaj, mi nipošto ne želimo sažaljenje, već razumevanje. Sažaljenje već znači da smo odvojeni od drugih, kada ga osetimo, mi pomislimo: „To se meni nikada ne bi desilo, ali jadan ti...“ Podigli smo zid i odvojili smo se. Empatijom i iskrenim razumevanjem, mi te zidove rušimo. Ako sam danas detetu za ručak dala kesicu grisina, jabuku i sok, jer, jednostavno, nisam stigla da pripremim obrok od celovitih žitarica i povrća, meni ne treba osuda. Potrebno mi je razumevanje. Ne želim da se osetim još gore, krivlje i usamljenije.

Nastavak članka